TRI FATALNE ODLUKE

TRI
poslednje značajne odluke koje je doneo Nikola II - stupanje Rusije u
Prvi svetski rat (ponajmanje zbog toga da bi zaštitio svoju slovensku
braću), preuzimanje vrhovne komande nad vojskom i odricanje od krune -
bile su fatalne i po imperiju i po njega samog.
Rusija je ušla u rat
nespremna. Euforiju, koju su pratili početni uspesi u Galiciji i na
južnom frontu, ubrzo je potisnula potištenost i očajanje zbog poraza u
istočnoj Pruskoj. Godine 1915. - bila je izgubljena Poljska, a pored
nje Litva i Kurlandija. Broj izbačenih vojnika iz stroja premašio je te
godine cifru od dva miliona ljudi.
Usred te tragedije, Nikola je u
avgustu 1915. smenio velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i lično
preuzeo komandu nad oružanim snagama. Motivi koji su stajali iza ove
Nikoline druge odluke različito su tumačeni. Jedni su bili ubeđeni da
je car, uveren u svoju popularnost i autoritet, time nameravao da
popravi poljuljani moral vojske, drugi su pak tvrdili da su razlozi
bili lične prirode. Do cara su doprle glasine da se u prestonici kovala
zavera protiv njega i da su zaverenici nameravali posle njegovog
svrgavanja da ponude krunu njegovom stricu Nikolaju Nikolajeviču.
Ova
Nikolina odluka o preuzimanju komande nad vojskom, doneta uprkos
odvraćanju njegovih najbližih i najvernijih saradnika, ozlojedila je
vojnu vrhušku, koja je, uz sva uvažavanja, cara smatrala preispoljnim
vojnim diletantom.
NIKOLA Aleksandrovič Romanov je stekao u mladosti
sasvim solidno obrazovanje. Za trinaest godina, koliko je trajao njegov
duhovni dril, njegova interesovanja za vreme tog kursa (specijalno za
njega pravljenog, pod nadzorom njegovog oca, ali ipak gimnazijskog
novoa) bila su mnogo veća za one oblasti koje bi pre pristajale nekom
potonjem intelektualcu tzv. opšteg tipa nego jednom vladaru. Veoma je
uspešno savladao tri strana jezika, sa čime se malo ko od njegovih
savremenika mogao pohvaliti - engleski, francuski i nemački - a preko
majke, danske princeze Dagmar, delimično i danski. Rusku literaturu
poznavao je veoma dobro, a ni svetska mu nije bila strana. Traljavo su
mu "išli" oni predmeti koji bi mogli da se svrstaju u praktičnu obuku
za upravljanje zemljom - prava i ekonomija.
Najmanje dara je,
izgleda, ispoljio u najvažnojoj oblasti, po ondašnjim merilima, u
savlađivanju vojnih veština. Za vreme obuke u Preobraženjskom puku, u
kome je služio dve godine kao mlađi oficir, kao i na sezonskim
kursevima, u konjičkom i artiljerijskom puku, nije se posebno isticao.
Uprkos tome što je bio carev sin jedva je dogurao do čina pukovnika.
Komandanti frontova, sujetni generali i profesionalni vojnici, nikako
nisu mogli da se pomire sada sa tim da primaju naređenja od jednog
priučenog i na silu proizvedenog pukovnika.
Nije, međutim,

Nikola ozlojedio samo generale već i obične podanike. Odlazeći na
front, on je u Petrogradu ostavio da zemljom upravlja njegova supruga
Aleksandra Fjodorovna, uz pomoć, kako se verovalo, njihovog zajedničkog
prijatelja, proroka i iscelitelja, polupismenog, ali veoma uticajnog
Grigorija Raspućina. I Aleksandra Fjodorovna i Raspućin su bili
otvoreno protiv rata sa Nemcima. Carica zbog svog porekla (u tom
trenutku gotovo da je niko više nije ni oslovljavao imenom ili titulom,
već posprdno "ona Nemica") i ličnih emocija, a Raspućin zbog svojih
crnih slutnji i vizija da taj rat "samo može da donese veliku nesreću".
Bez obzira na njihove motive, to u tom trenutku nije bilo nimalo
patriotski i zvučalo je kao svetogrđe.
MNOGI savremenici, koji su
dobro poznavali Nikolu Drugog, opisivali su ga kao slabog i bezvoljnog
čoveka i ta njegova osobina, po mišljenju i nekih istoričara, bila je
na granici patologije. Tvrdilo se da je vazda bio pod nečijim uticajem,
najpre pod majčinim, a potom pod mnogo pogubnijim - uticajem svoje
žene.
Nije sporno da je Aleksandra Fjodorovna volela da se meša u
stvari koje su spadale isključivo u nadležnosti njenog supruga, ali ne
u većoj meri nego što to čine i druge supruge. Kada se pažljivije
podvrgnu analizi odluke kojima je ona direktno ili indirektno kumovala,
slika je znatno drukčija od one koju je stvarala ruska štampa pre
Februarske revolucije i posle nje, predstavljajući cara kao mlakonju i
papučara. Uticaj Aleksandre Fjodorovne bio je minoran. Sve ključne, i
po pravilu, fatalne odluke Nikola II je doneo bez ikakvog njenog
uplitanja.
Ona nije birala ni neprijatelje ni saveznike svoje
druge domovine, niti je pak učestvovala u donošenju odluke o odricanju
od prestola, koja se ticala i njene sudbine. O toj odluci saznala je
postfestum, i to od drugih lica, a ne od supruga, koji nije našao za
shodno čak ni da je obavesti o toj svojoj nameri.
Ništa manje nije
preterana ni tvrdnja da je Grigorij Raspućin, čudotvorac i caričin
prijatelj, preko nje ostvarivao uticaj na kadrovska rešenja i državne
odluke. Te tvrdnje lasirali su oni koji su, videvši sebe kao bogomdane
kandidate na ključnim mestima u carevini, ostali kratkih rukava. Ti
gubitnici nisu se libili da carici imputiraju čak i intimnu vezu sa
"božjim čovekom", neotesanim i polupismenim seljakom, kome higijena
nije bila jača strana.
Nije u potpunosti tačna ni tvrdnja da je
carica inficirala cara okultizmom. Astologija, prizivanje duhova i
druge mistične "discipline" fascinirale su i Nikolinog oca i Nikolinu
majku, kao i njegovu baku. Sklonost ka okultnom u njegovom slučaju bila
je, reklo bi se, nasledna. U Aleksandri Fjodorovnoj car je samo našao
srodnu dušu.


(Nastaviće se)

Oceni: [You must be registered and logged in to see this image.]

prenesen text

NAJAVA TRAGEDIJE
CARICA je upoznala francuskog "maga"
Filipa istovremeno kad i njen suprug i vrlo brzo je postala
najtrofejnija žrtva u njegovoj "karijeri". Da sve bude poraznije nego
što jeste, carica nije prestala da mu veruje čak i onda kada se uverila
da je njegova "prognoza" o njenoj bremenitosti potpuno pogrešna.
Filip
nije bio Nikolajevo otkriće. Njega je "preporučila" kneginja Anastazija
(Stana), supruga kneza Jehstebreskog, potonja žena velikog kneza
Nikolaja Nikolajeviča, Crnogorka poreklom, ćerka crnogorskog kneza
Nikole II Petrovića. Ona je Filipa upoznala u Nici i preporučila ga
carici i caru.
Posle Filipove smrti, preko te iste kneginje i njene
sestre Milice, obreo se na ruskom dvoru novi čudotvorac - Grigorije
Raspućin. Ova bivša skitnica, koja je proglasila sebe za Božjeg čoveka,
ostavila je veoma snažan utisak na cara i caricu.
Upliv koji je
Raspućin imao na cara, a naročito na caricu, nije bio, međutim, ni
beznačajan i nije mogao da ostane neprimećen među karijeristima svih
fela koji su se motali oko suverenovih skuta. Oni su veoma dobro
procenili da bi preko njega mogli znatno lakše da skrenu pažnju na sebe
ili da ostvare neki svoj cilj. Prevarili su se, međutim, u računici -
Raspućin je svoj upliv ljubomorno čuvao samo za sebe. Kad su se
definitivno uverili da je taj sebični čovek izneverio njihove nade,
ustremili su se na njega i likvidirali ga.
ONO što je caricu, a
preko nje i cara, vezivalo za tog sirovog i polupismenog čoveka, nije
bila njegova pamet, koju su svi isticali i hvalili u prestoničkim
salonima, već njegov prirodni i nesvakidašnji dar da snagom svoje
volje, sugestije ili na neki drugi, samo njemu svojstven, način utiče
na ljude i pojave. O efikasnosti tog njegovog dara oni su se uverili na
slučaju svog sina, prestolonaslednika Alekseja. Ono što nisu mogli
najpoznatiji lekari, Raspućinu je kao od šale uspevalo. Zaustavljavao
je krvarenje koje je moglo da košta života malog hemofiličara. On je
pružao mališanu pomoć u najdramatičnijim trenucima, čak i kad nije bio
fizički prisutan na dvoru.
Nikola Aleksandrovič i Aleksandra Fjodorovna bili su mu beskrajno zahvalni.
Raspućin
nije imao uticaj na cara i na državnu politiku, u onoj meri koja mu je
bila pripisivana, ni u periodu između 1912. i 1916. godine. Pre svega
"sveti starac", kako su ga neki tada zvali, iako nije bio ni starac ni
svetac, nije imao nikakve političke ambicije, niti je žudeo za tim da
bude na vlasti. Njemu su godili popularnost i značaj koji mu je
pridavan, uvažavanje koje su mu ukazivali i srdačnost sa kojom je
priman kao gost kod najznačajnijih ljudi tog doba i na tome se,
uglavnom, sve i završavalo. Od politike više ga je zanimalo dobro piće
i mastan zalogaj, a nije
propuštao
nijednu priliku da demonstrira svoju muškost. Za života ga je pratio
glas da je polno obdaren, a "slavu" o njegovoj potenciji i genitalnoj
pozamašnosti nije proneo on sam nego petrogradske dame.

GRIGORIJE
Raspućin nije pripadao nijednoj političkoj partiji niti je bio član
bila kakve tajne ili javne organizacije. Nisu otkriveni tragovi rada ni
za jednu stranu obaveštajnu službu niti da je bio doušnik careve
policije.
Svoja uverenja i mišljenja o pojedinim ljudima iznosio
je javno, u svakoj prilici, čak i onda kada ga niko nije za to pitao.
Ljude nije procenjivao na osnovu njihovih dela ili potencijala koje su
imali. Jednostavno ih je delio na one koji mu se sviđaju i one koji mu
se ne sviđaju.
Sasvim je moguće da je njegov stav o pojedinim
ljudima, kada je Nikolaj bio u dilemi da li da im poveri neku od
državničkih fukcija, mogao da bude jezičak na vagi. Ali, to pre spada u
izuzetke nego u pravilo i više svedoči o carevoj nesigurnosti nego o
Raspućinovom uticaju.
Od njegove natprirodne moći i uticaja na
cara i caricu mnogo je bila jača i pogubnija moć intriga velikih
knezova i njihovih dokonih supruga.
Predosećajući da mu se bliži
kraj, Raspućin je uputio pismo caru, čija autentičnost, po svemu
sudeći, nije sporna. Kao što je i priličilo jednom analfabeti, pismo je
bilo krajnje nepismeno. Redaktori su, ispravljajući njegove pravopisne
i stilske greške, oduzeli tekstu čar autentičnosti, ali mu nisu
promenili smisao:
"...Osećam da ću se rastati sa životom do 1.
januara... Gospodaru ruske zemlje, ako čuješ zvona koja će te
obavestiti da je Grigorije ubijen, to treba da znaš ovo: ako to bude
tvoj rođak, koji je izazvao moju smrt, tada niko od tvoje porodice,
niko od tvoje dece ili rođaka, neće ostati živ, neće proći ni dve
godine. Njih će ubiti ruski narod..."
Najavljujući svoju, Raspućin
je istovremeno najavio carevu i smrt njegove porodice i njegovih
mnogobrojnih, ali ne i uvek lojalnih rođaka.
Uprkos tome što su na
ratištima bili uspešniji od Rusa, Nemci su već krajem 1915. bili veoma
zabrinuti za krajnji ishod kampanje na istoku. Njihove snage bile su
razvučene, gotovo izgubljene u beskrajnim ruskim prostorima. Brza
pobeda, na koju se računalo na početku rata, sada je bila samo sanak
pusti.
Snage Antante, globalno uzevši, raspolagale su znatno većim
resursima, pa su nemački stratezi došli do zaključka da bi se trebalo
što pre, ne pitajući za cenu, izvući iz ruskog gliba a potom sve
raspoložive snage baciti na zapad. Njihove mnogobrojne tajne ponude da
se sa Rusima postigne separatni mir bile su uzaludne. Nikola II se
pokazao čvršćim i pouzdanijim saveznikom nego što je to iko
pretpostavljao.

ZAVERA koja se kovala u petrogradskim
salonima nije bila ni plod Nikoline bolesne mašte niti pak intriga
njegove tajne policije. Ona se odvijala gotovo bez ikakve konspiracije
u prestonici, a u njoj su učestvovali pored carevih najbližih rođaka,
istaknuti čanovi Dume i neki generali. Jedna delegacija je u njihovo
ime posetila smenjenog Nikolaja Nikolajeviča i "zvanično" mu
predložila, da prihvati krunu nakon "posla" koji će oni obaviti. Ovaj
je, plašeći se mogućih posledica ako zavera ne uspe, odbio ponudu.
Zaverenike to, međutim, nije obeshrabrilo. Nisu bili obeshrabreni ni
Nemci. Oni su imali adut u rukavu. Zvao se Parvus.
Februarska
revolucija, koja će dovesti do abdikacije Nikole II, izvedena je
nemačkim novcem, po scenariju ruskog Jevrejina Izarela Lazareviča
Gelfanda, rođenog 1867. godine u mestu Terezino, u Minskoj guberniji.
Poznatiji je pod imenom Parvus, koje je sam sebi nadenuo, a koje na
latinskom može da ima trojako značenje - mlad, skroman i neprimetan.
Ovaj "genije zla" bio je revolucionar, izdavač, publicista, marksista,
špijun, nemački šovinista (?!) i doktor filozofije. Učestvovao je u
ruskoj revoluciji 1905. i zbog toga je okajavao grehe u Sibiru, odakle
je pobegao u Nemačku, gde je pristupio tamošnjim socijaldemokratama.

GODINE
1911. obreo se u Konstantinopolju u ulozi poslovnog čoveka, čime je
prikrivao svoju špijunsku delatnost za račun Berlina. Otuda se vratio
1915, sa do u detalje razrađenim planovima i praktičnim uputstvima kako
izvesti masovni politički štrajk u Petrogradu koji bi potpuno paralisao
Rusiju i bio uvertira za državni prevrat. Uporedo sa detaljnim
preporukama koje su se ticale tehičkog dela izvođenja te akcije, on je
u memorandumu predvideo da se, čak i ako se time ne bude srušila careva
vlast može formirati privremena vlada, s kojom bi Berlin mogao da
pregovara o primirju i miru. Na kraju memoranduma Parvus je predložio
nemačkoj vladi da odreši kesu i da zarad postizanja tih ciljeva
finansira grupu boljševika, okupljenih oko Socijal demokratske partije,
čiji su se lideri nalazili u egzilu.
Ovaj Parvusov memorandum je
ostavio snažan utisak na nemačkog sekretara za spoljne poslove Jagova,
koji je odmah zatražio od Ministarstva finansija da mu stavi na
raspolaganje pet miliona maraka za "revolucionarnu propagandu u
Rusiji". Tim povodom Parvus je u maju 1915. otišao u Švajcarsku, gde se
sreo sa Lenjinom, ali taj put je bio uzaludan. Obostrani animozitet bio
je jači od zajedničke želje da sruše Nikolu II. Parvus je odlučio da
pronađe manje sujetnog partnera.
Godina 1916. bila je relativno
mirna i protekla je u orkestriranim i žestokim verbalnim napadima preko
buržoaske štampe, čije je izdavanje obilato pomagao Berlin, najpre
napadima na carevu suprugu, a zatim i na cara. Nikola II je optuživan
da je obični pion u ženinim
rukama, da ona umesto njega upravlja zemljom, a da joj je glavni
savetnik i kadrovik opskurni i polupismeni Raspućin, s kojim je još i u
intimnoj vezi.
Takva podmetanja, često lišena svakog osnova, zabavljala su narod, ali su i znatno uticala na pad careve popularnosti.
Neuspesi
na bojnom polju, kao i posledice rata, koji je ulazio u treću godinu,
sve su se više ogledale u raznim nestašicama i restrikcijama, rastu
cena i redovnom snabdevanju, čak i sa onim proizvodima u kojima se nije
oskudevalo. To je takođe doprinosilo satanizaciji idola, kojem su do
juče podanici klicali i utrkivali se ko će pre da mu poljubi ruku.
Car je odjednom postao dežurni krivac za sve nedaće koje su ih snašle.

POČETKOM 1917. sutacija se naglo pogoršala, pre svega na frontu.
Car se odjednom našao tragično sam. Protiv njega su sada bili političari, generali i podanici.
Nikola
se sukobio sa liberalnim političarima još 1915. godine, kada se,
osokoljen uspesima na bojnom polju, oglušio o njihov zahtev da ministre
ubuduće ne postavlja on i da oni moraju za svoj rad da odgovaraju Dumi
a ne njemu. Nikola je taj predlog kategorički odbio.
Štrajk,
organizovan po Parvusovoj recepturi, izbio je u Petrogradu 14. februara
i na ulicama se odjednom našlo više od osamdeset hiljada radnika.
Neposredni povod za to bila je nestašica hleba, koga je inače, za
razliku od drugih prehrambenih artikala, bilo u izobilju. Scenarijom
je, međutim, bilo predviđeno (i realizovano) da se onemogući njegovo
dopremanje. Jači motiv za izlazak naroda na ulice nije se mogao
smisliti.
Radnicima u se ubrzo pridružili i vojnici. Bili su to
rezervisti koji su prolazili kroz obuku u petrogradskim kasarnama pre
upućivanja na front. Njima je ponuđen drugi mamac koji je teško bilo
odbiti. Ako se svrgne car, rečeno im je, odmah će se zaključiti mir sa
Nemcima i oni neće morati da idu na klanicu.
Pobuna nije izbila samo
u Petrogradu. Čim su stigle vesti da su Petrograđani izišli na ulice,
pobuna je buknula i među vojnicima na frontu, gde je ubrzo nastupio
proces dotle nepoznat u istoriji ratovanja - samodemobilizacija, koja
se odvijala takvom žestinom i brzinom da niko nije mogao da je spreči,
čak i da je hteo. Ubrzo je ruska armija bila potpuno onesposobljena za
ofanzivna dejstva.




NEMIRI

DA su u Petrogradu
izbili nemiri Nikolu II je obavestio u Mogiljevu, gde se nalazio štab
Vrhovne komande, vojni ministar Beljajev. U njemu je stajalo da su
vojnici, kojima je bilo naređeno da pucaju na demonstrante, odbili da
to urade i da su počeli da se bratime sa štrajkačima. Istog dana stigao
je i telegram predsednika države Dume Rozdjanka, koji je izveštavao
cara da vojnici hapse oficire, a štajkači policajce, i da su neophodna
pojačanja da bi se održao red.
(Nastaviće se)

CAR ZRTVUJE KRUNU

CAR je shvatio svu ozbiljnost sutuacije
tek kada je potpuno izmakla kontroli. Naredio je generalu Aleksejevu da
prenese njegovo naređenje komandantima Severnog i Zapadnog fronta da
odmah upute vojsku u Petrograd, a za komandanta jedinice koja je
trebalo da uguši pobunu postavio je general-ađutanta Ivanova.
Nikola
je bio zabrinut, ali ljut jer su i knez Golicin i Rozdjanko, kojima se
pridružio i njegov brat Mihailo, pokušavali da iznude od njega ono sa
čim se nije slagao i čemu se grčevito opirao pune dve godine - da
razvlasti sebe. Odgovor knezu Golicinu bio je kratak i krut: nikakve
promene u upravljanju zemljom u ovom trenutku ne dolaze u obzir jer
gušenje pobune u Petrogradu i bunt u vojsci imaju prioritet.
General
Ivanov, koji je dobio diktatorska ovlašćenja i imao carev lični nalog
da u prestonici "u najkraćem mogućem roku uguši pobunu", nije mogao da
obavi povereni zadatak. Njega i njegove jedinice presreli su
pobunjenici. Vojnici su mu ubrzo otkazali poslušnost i prešli su na
stranu pobunjenika.
Ne znajući da je misija generala Ivanova
neslavno propala, car je odlučio da i sam krene vozom iz Mogiljeva u
Carsko Selo, odakle bi mogao, kako je verovao, da utiče na smirivanje
prestoničkih političkih strasti. Ali, umesto u Carsko Selo, car je
dospeo samo do Pskova. Revlucionari su već bili zaposeli sve glavne
železničke raskrsnice i niko više nije mogao da mu garantuje
bezbednost.

NAREDNOG dana, 2. marta, cara su uznemirile dve
neprijatne vesti, jedna gora od druge. Ujutro mu je uz doručak serviran
izveštaj da general Ivanov nije izršio njegovo naređenje i da se
prestonica nalazi gotovo u potpunosti u rukama pobunjenika, a uveče je
primio telegram od predsednika Dume koji ga je obaveštavao da je dalji
opstanak dinastije Romanov na vlasti moguć samo ako odmah abdicira u
korist maloletnog sina Alekseja i proglasi za regenta svog mlađeg brata
Mihaila Aleksandroviča.

Car je pokušao da se uhvati za slamku
spasa. Insistirao je da se o tom predlogu izjasne i glavnokomandujući
frontova, računajući da i dalje uživa njihove simpatije. Rezultat je
bio više nego poražavajući. Svi su bili za njegovu abdikaciju,
uključujući i njegovog strica, Nikolaja Nikolajeviča, koji mu je time
vratio milo za drago zbog smene sa mesta glavnokomandujućeg u avgustu
1915.
Bio je to udarac od koga se Nikola Aleksandrovič Romanov neće oporaviti do kraja života.
Posle
ovog bolnog saznanja da su protiv njega bili i vojni zapovednici, koji
su koliko do juče bili spremni da umru za njega, car, skrhan, poslao je
telegram predsedniku Dume u kojem ga je obavestio da je već doneo odluku koja se od njega zahteva.
Akt
o abdikaciji u korist sina Alekseja, Nikola je potpisao 2. marta oko 15
časova. Posle toga je pozvao k sebi dr Botkina i zahtevao od njega da
mu sasvim otvoreno kaže kakva je priroda bolesti od koje je bolovao
njegov sin. Botkin je progutao knedlu i rekao mu da je ona nasledna,
neizlečiva i nepredvidiva. To je iz osnova menjalo stvar. Već potpisani
Akt o abdikaciji, sačinjen u dva primerka, po koji su te večeri došli
izaslanici Dume, Aleksandar Gučkov i Vasilije Šuljgin, car je posle tog
razgovora, koji ga je dotukao, radikalno izmenio.

U NOVOM aktu
za naslednika je imenovao svog 39-godišnjeg brata Mihaila
Aleksandroviča Romanova, koji je u prethodnom aktu figurirao kao
regent. Ovaj papir je potpisao nešto pre ponoći, u 23.40. Bio je to
kraj jednog izuzetno teškog dana i početak nove drame, sada već običnog
građanina Nikole Aleksandroviča Romanova.
Mihailo Aleksandrovič bio
je formalno ruski car, odlukom svoga brata, samo deset časova i za to
vreme nije potpisao nijedan zvanični dokument. On se odrekao krune u
korist Privremene vlade, koju je Duma formirala još pre careve
abdikacije, a kojoj je Nikola svojim potpisom, u stanju potpune
odsutnosti i skrhanosti, dao legitimitet. Mihailo je doneo tu odluku
pod pritiskom koji se graničio sa otvorenom pretnjom Aleksandra
Kereneskog, čija je politička zvezda u tom trenutku bila u usponu i
čije su ambicije bile znatno veće nego što je bio položaj ministra
pravde koji je trenutno zauzimao u Privremenoj vladi.
Bio je to
konačni rasplet februarske revolucije, koji mnogi u Rusiji još i danas
nazivaju Velikom, i uvod u nove nevolje koje su tek očekivale Rusiju.
Da
je u Rusiji izvedena revolucija i da je svrgnut car Nikola Drugi,
Lenjin je saznao u Curihu, iz švajcarske štampe. On i njegovi
boljševici u njoj nisu učestvovali čak ni kao posmatrači. Ali, bila je
to izvanredna prilika da se prišljamče uz pobednike i Lenjin je još
istog trenutka počeo da kuje planove kako da se što pre prebaci do
Rusije i da se tamo umeša u borbu za vlast. U tome su mu nesebično
pomogli provereni neprijatelji Rusije, Nemci.
Od trenutka
abdikacije, pa do poslednjeg časa boravka bivšeg cara u Glavnom štabu,
general Aleksejev je bio u stalnom telegrafskom i telefonskom kontaktu
sa Privremenom vladom, tražeći od nje garancije za nesmetani prolaz
njegovog voza do Carskog Sela, slobodan boravak u njemu i dopuštenje da
nesmetano ode u inostranstvo sa porodicom, ako za tim izrazi želju. Oni
koji su prustvovali tim pregovrima kasnije su tvrdili da je Privremena
vlada prihvatila sve te zahteve.


CAT TRAZI AZIL
NA vest da je uhapšen njihov dojučerašnji
saveznik, Pariz i London su različito reagovali. Francuzi su žalili
„sirotog cara“, ali su mnogo više bili zainteresovani za svoje akcije u
Rusiji, da li će novoproklamovana republika potpisati separatni mir sa
Nemcima i hoće li Privremena vlada doneti odluku o otpisu dugova bivše
carevine, nego za sudbinu Nikolaja Aleksandroviča Romanova. Nisu mu čak
ni ponudili azil, bar ne zvanično.
Stav Londona, kao i britanskog
kralja Đorđa V, koji sa Nikolom II nije bio samo u savezničkim već i u
rođačkim odnosima, bio je nešto obzirniji, ali ni do danas nije u
potpunosti razjašnjen.
Odmah posle Nikolinog hapšenja, engleski
poslanik u Petrogradu Bjukenen predočio je Privremenoj vladi,
postupajući po instrukciji britanskog Ministarstva spoljnih poslova, da
je dužna da preduzme sve mere kako bi zaštitila bivšeg cara i njegovu
porodicu. Privremena vlada ga je obavestila 23. marta je donela posebnu
uredbu kojom se bivšem caru odobrava da sa porodicom nesmetano napusti
Rusiju. Neki istoričari navode da je predsednik Privremene vlade i pre
tog upozorenja uputio molbu britanskoj vladi da pošalje krstaricu koja
bi prevezla bivšeg cara i njegovu porodicu i da je iz Londona stigao
pozitivan odgovor.
PonaŠanje britanskog poslanika u Petrogradu
Bjukenena bilo je u najmanju ruku ambivalentno. Odmah posle careve
abdikacije, on je, obraćajući se Privremenoj vladi, pozdravio
revolucionarne promene koje su se dogodile u Rusiji. Svakako ne na
svoju ruku. Lojd Džordž, kad je saznao preko Bjukenena da je Nikola
abdicirao, uskliknuo je u Londonu gotovo ushićeno: „Jedan od ratnih
ciljeva već je ostvaren“.
U Londonu je preko noći došlo do izvesnog reteriranja, ali uzroci se različito tumače.
Jedni
smatraju da su se i kralj i vlada odjednom našli pred dilemom o čijem
će trošku boraviti Nikola Romanov sa porodicom u Velikoj Britaniji,
budući da je svu svoju gotovinu, više od dvesta miliona rubalja,
potrošio na ranjenike, invalide i njihove porodice. Drugi, pak, tvrde
da je Nikola imao dovoljno novca u engleskim bankama i da razlog treba
tražiti u sferi politike. Po njima, radikali i socijalisti su bili ti
koji se se energično usprotivili dolasku bivšeg ruskog cara, a od njih
je zavisila kakva će biti politička scena u Velikoj Britaniji posle
izbora koji su bili na pragu.
Bilo kako bilo, kada je Miljjukov,
po nalogu Privremene vlade, intervenisao kod britanskog poslanika
Bjukenena, tražeći od njega da ubrza pripreme za carevo prebacivanje u
Veliku Britaniju, dobio je, u najmanju ruku, čudan odgovor:

„Vlada Njegovog Veličanstva više ne insistira na carevom dolasku u
Veliku Britaniju“. Poslanik je samo preneo poruku koju mu poslao iz
Londona njegov nadređeni, ministar spoljnih poslova.
Od tog trenutka
sudbina bivšeg cara i njegove porodice bila je zapečaćena. Postojala
je, doduše, još jedna šansa da car i njegova porodica izbegnu tragediju
koju im je sudbina namenila, ali ona je bila samo teoretske prirode.
Bilo je to bekstvo iz Rusije, sa veoma velikim izgledima na uspeh, ali
Nikola Romanov je propustio tu priliku. Da li zbog urođene sklonosti ka
oklevanju ili zbog toga što mu ponos nije dozvoljavao da on, izdanak
Romanovih, koji su preko trista godina stvarili Rusiju i njome vladali,
beži iz zemlje kao poslednja jajara, to se nikada neće saznati. Teško
je oteti se utisku da se prema svrgnutom caru najčestitije poneo njegov
najljući protivnik, nemački kajzer Viljem II, sa kojim je Nikola
Romanov takođe bio u rođačkim odnosima.
Na pitanje Privremene
vlade, koje je upućeno u Berlin preko danskog poslanstva, hoće li
nemačka mornarica dopustiti da britanski razarač nesmetano prebaci
Romanove do engleske obale, već narednog dana je stigao odgovor
nemačkog Vrhovnog štaba oružanih snaga da „nijedna nemačka jedinica
neće napasti brod koji prevozi porodicu Romanov“.
Britanci su kasnije svu krivicu svalili na Privremenu vladu, optužujući je preko Lojda Džordža:
„Romanovi su stradali zbog nesposobnosti Privremene vlade, koja nije umela da ih prebaci preko granice“.
Rusi
svakako imaju svoju istinu o tome, ali arhiv u kojem se čuva prepiska
vođena u to vreme između Privremene vlade i vlade Velike Britanije još
nije dostupan javnosti.

HAPŠENjE
U MOGILjEV su stigli 21.
marta ujutro članovi Dume Bublikov, Veršinin, Gribunin i Kalinjin.
Njihov dolazak sa nestrpljenjem je očekivao general Aleksejev, uveren
da da ih je Duma ovlastila da sprovedu odredbe sporazuma koji je
postigao u pregovorima s Privremenom vladom. Kad je general smestio
bivšeg cara u voz i oprostio se sa njim, jedan od njih mu je prišao i
saopštio da je Nikola Aleksandrovič Romanov - uhapšen. Car je za to
saznao tek kada je voz pošao. Privremena vlada je tu svoju odluku javno
obnarodovala, preko generala Kornilova, 21. marta, ali nije dala
nikakvo obrazloženje. Kad su kasnije istoričari pokušali da saznaju od
onih koji su učestvovali u donošenju te odluke o stvarnim razlozima
koji su ih motivisali da se za tako nešto izjasne, dobili su gotovo
istovetan i ciničan odgovor da je to bilo „za carevo dobro“.

(Nastaviće se)

prenesen text

CARICE;UHAPSENI STE!
Pre abdikacije, car i carica su se videli
poslednji put 22. februara, za vreme Nikolinog kratkotrajnog boravka u
Carskom Selu. Tada je u Petrogradu još bilo mirno ili se bar njima tako
činilio. Odmah po carevom povratku u Glavni štab, deca su se razbolela.
Najpre je pao u krevet carević Aleksej, koji je boginjama inficirao i
svoje četiri sestre, od kojih su dve dobile još i upalu pluća. Carica
je sve vreme provodila uz njihove postelje, a šta se dešavalo u
obližnjoj prestonici saznavala je iz krajnje nepouzdanih izvora. Među
njenim najnepouzdanijim informatorima bio ministar unutrašnjih poslova
Protopopov, carev miljenik, koji se od prvog dana imenovanja pokazao
nesposobnim da obavlja jednu tako važnu i delikatnu funkciju.
Garnizon
u Carskom Selu je brojao oko 40.000 vojnika, a revolucionari su istog
dana zaposeli tamošnju železničku stanicu. Prestonica je već bila u
rukama pobunjenika. Pucnji, koji su tamo odjekivali, čuli su se i u
njenoj rezidenciji. Aleksandra Fjodorovna bila je potpuno izolovana.
Sva njena nastojanja da putem telefona ili telegrafa stupi u kontakt sa
mužem, koji se nalazio u Glavnom štabu, bila su uzaludna. Depeše koje
mu je upućivala vraćale su joj se sa oznakom “primalac nepoznat”.
VEST
da se Nikola odrekao prestola doprla je do Aleksandre Fjodorovne 3.
marta, ali ona je odbila da poveruje u nju, odbivši čak i da pročita
carev Manifest o tome, koji joj je pribavio jedan od carevih bliskih
rođaka, tvrdeći da je to pobunjenička podvala.
Osmog marta ujutro, u rezidenciju je stigao general Lavr Kornilov i zamolio da ga primi carica.
-
Vaše veličanstvo - rekao je uglađeni general, istinski tronut, ali bez
mnogo okolišenja - meni je pripala neprijatna dužnost da vas obavestim
o tome da ste uhapšeni.
Aleksandra Fjodorovna se umalo nije srušila. Čim se pribrala, rekla je suvo:
- Vršite svoju dužnost, gospodine generale.
Svima
koji su se zatekli tog trenutka u rezidenciji rečeno je da mogu do 16
časova slobodno da napuste Carsko Selo. Oni koji budu ostali posle tog
vremena, smatraće se zatočenicima i moraće da poštuju zatvorski režim.
U šesnaest časova došlo je i do smene straže. Ono malo vojnika koji su ostali verni caru, zamenili su vojnici revolucije.
Za komandanta straže Kornilov je postavio pukovnika Kobilinskog.
Sutradan
je u Carsko Selo stigao novi zatočenik - Nikola Aleksandrovič Romanov,
kojeg je od železničke stanice do dvorca sprovela mnogobrojna, do zuba
naoružana pratnja.
DOLASKOM bivšeg cara ponovo je oživela novinska kampanja u Petrogradu protiv njega, ovog puta znatno žešća. Najotrovnije

strele odapinjali su sada Lenjinovi boljševici, koji su mu nadenuli i
novo ime - “krvavi Nikola”, optužujući ga za sve i svašta, pa čak i za
izdaju zemlje. Suočena sa lavinom tih napada, Privremena vlada je
formirala posebnu komisiju da ispita sve te optužbe.
Rezidencija u
Carskom Selu bila je prekopana od podruma do tavana, proučen je svaki
papir koji je tamo nađen, ali ni za jednu od tih optužbi nije pronađeno
“pokriće”. Mesec dana kasnije, predsednik komisije Aleksadar Romanov,
koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa bivšim carem, podneo je izveštaj
Privremenoj vladi, koja se sastojala samo od jedne rečenice: “Nikola
Drugi je neosporno čist čovek”. Zabeleženo je da je tada i predsednik
vlade Aleksandar Kerenski spontano uzviknuo: “Hvala Bogu, car je
nevin!” Izveštaj te komisije, jednoglasno usvojen na sednici vlade,
nije nikad javno saopšten.
Umesto toga, Privremena vlada je
procenila da bivšem caru i njegovoj porodici preti opasnost od “rulje”,
koja bi, zavedena lažima štampe, mogla da provali u Carsko Selo i da ih
likvidira, pa je zbog toga neophodno da se što pre i tajno preseli na
neko sigurnije mesto!
BIVŠI car i carica bili su potpuno izolovani
od spoljnog sveta. Svaka poseta bila im je najstrože zabranjena,
ukoliko je nije prethodno odobrio Kerenski. Sva njihova prepiska je
bila kontrolisana. Dvorac i park su bili okruženi vojnicima. Caru je
bilo ograničeno kretanje čak i unutar dvorca. Jedno vreme je bio
razdvojen i od supruge, dok su vladini eksperti, uz pomoć policije,
tragali za kompromitujućim dokumentima, koji bi mogli da ga odvedu na
optuženičku klupu. Viđali su se jedino u prisustvu dežurnog oficira, a
porodica se nalazila na okupu samo za trpezarijskim stolom, za vreme
obeda. Razgovor među njima je bio dopušten ukoliko se kretao u okviru
opštih tema.
Ono što je Romanovima teže padalo od zatvorskog režima
bilo je prostačko ponašanje, uglavnom podoficira, koji su se prosto
utrkivali ko će da nanese veću uvredu bivšem caru.
Nikola je u
Carskom Selu proslavio 6. maja, 49. rođendan. Petrogradom se tog dana
pronela vest da je bivši car pobegao iz kućnog pritvora. Zanimljivo je
da niko nije zahtevao od Privremene vlade da tu vest potvrdi ili
demantuje, niti je pak ona smatrala potrebnim da tim povodom treba da
izda bilo kakvo saopštenje. Da je Nikola pobegao u aprilu, kada je
grupa patriotski nastrojenih oficira i bivših gardista izradila
temeljan plan za njegovo prebacivanje sa porodicom preko finske granice
u Švedsku, što je u to vreme bilo lako ostvarljivo, niko se zbog toga
ne bi previše uzbudio.

NOVI KUCNI PRITVOR
Zatočeni car bio je potreban Privremenoj
vladi za političku trgovinu sa opozicijom, smatrajući ga svojim adutom.
Ona je bez ikakog stvarnog povoda, posle dugog većanja, prihvatila
predlog Kerenskog da se bivši car sa porodicom uputi u Sibir,
smatrajući to nekom vrstom "istorijske pravde", jer su i Nikola i
njegovi prethodnci slali tamo svoje političke pritivnike u progonstvo.
Za mesto njihovog daljeg zatvorskog boravka odredili su grad Toboljsk,
pravdajući to starim dobrim izgovorom da je i prebacivanje i ovakav
izbor - "za carevo dobro".
Dan njihovog odlaska iz Carskog Sela,
kao i mesto gde će biti upućeni na dalje izdržavanje kazne (uprkos tome
što je komisija Privremene vlade zaključila da je bivši car "čist
čovek", a njen predsednik da je "nevin"!) držan je u najstrožoj
tajnosti, navodno zbog lične bezbednosti Romanovih.
Poslednja
zajednička sedeljka Romanovih u Carskom Selu, za bogatom prazničnom
trpezom, u sablasno praznom dvorcu, održana je pretposlednjeg dana
avgusta. Povod je bila proslava rođendana carevića Alekseja, koji je
napunio 13. i započeo 14. godinu života. Sutradan im je saopšteno da
treba da se pripreme za put.
Uveče je u dvorac stigao Mihailo
Aleksandrovič, u pratnji Aleksa ndra Kerenskog, da bi se oprostio sa
bratom. Taj čin je obavljen u prisustvu Kerenskog, koji je tom prilikom
prekršio sopstveni propis o "kućnom redu" time što se povukao u ugao
prostorije i rukama zapušio uši da ne bi čuo njihov razgovor. On nije,
međutim, dopustio Mihailu da se oprosti sa snahom i decom.
Bio je to poslednji susret braće koju je čekala ista sudbina.
Porodica je napustila rezidenciju u Carskom Selu kasno noću 31. jula.
Bivši car, njegova supruga i petoro dece krenuli su u Toboljsk sa
poslugom koju su sami odabrali (čak im je bilo dopušteno da ponesu i
delove nameštaja po svom izboru). U specijalni voz, koji je bio pod
nadzorom japanske misije Crvenog krsta, ukrcalo se tog jutra, nešto pre
šest časova, 39 osoba, kojima će se tokom puta pridružiti još šest. Voz
su pratila dva člana Privremene vlade, a obezbeđivala su ga 337 vojnika
i sedmoro oficira.
Oficijelni zatočenici Privremene vlade, bivši
car i njegova porodica, i oni koji su se dobrovoljno izjasnili da
podele njihovu sudbinu, okončali su svoje putovanje vozom u železničkoj
stanici Tjumenj. Oda tle su odvedeni u luku i u šest časova ujutro su
se ukrcali na parobrode "Rus", "Kormilec" i "Tjumenj". Brodovi su
napustili reku Turu i uplovili u Tobolj 6. avgusta. U Toboljsk su
stigli oko 16 časova.
Narednih sedam dana oni će boraviti na tim
brodovima jer adaptacija biv še guvernatorove kuće, novog doma i
zatvora Romanovih, koja se nalazila (kakve li ironije) u Ulici slobode,
još nije bila završena.
S aspekta bezbednosti - svejedno
da li su Romanovi zaista bili ugroženi u Carskom Selu ili ne - Toboljsk
je bio znalački odabran. On se nalazio duboko u unutršanjosti, daleko
od uzavrelih političkih strasti u prestonici i van svih glavnih
saobraćajnica. Do prve železničke stanice u Tjumenju zimi se putovalo
na konjima, a preko leta parobrodom.
A li , Toboljsk je istovremeno bio i idealno mesto odakle se moglo pobeći.
Gubernatorova kuća, zdanje na dva sprata, građeno od kamena, primila je
nove stanare 13. avgusta. Bivšem caru i njegovoj porodici dodeljene su
prostorije na drugom, a posluzi na prvom spratu, gde je bila i
trpezarija. Svi ostali bili su smešteni u kući koja je se nalazila
naspram ovog zadanja, s druge strane ulice.
Iako gubernatorova kuća
u Toboljskom nije mogla da se meri sa Aleksandrovim dvorcem u Carskom
Selu, Romanovi nisu mogli da se požale na smeštaj, a naročito ne na
režim, zahvaljujući u prvom redu pukovniku Kobilinskom, pod čijim su
nadzorom i dalje bili. Lepo vaspitani i bivšem caru naklonjeni
Kobilinski činio je sve što je bilo u njegovoj moći da porodici olakša
zatočeničke dane. On je to mogao jer je bio autonoman, a Kuća slobode,
kako je neko cinično krstio bivši gubernatorov dom, bila je u bukvalnom
smislu te reči eksteritorijalna. Kobilinski nije bio potčinjen mesnim
vlastima, a za svoj rad i postupke odgovarao je isključivo Privremenoj
vladi.
Troškovi za izdržavanje bivšeg cara, njegove porodice i
njegove svite bili su enormni. Privremena vlada nije škrtarila dok se
samo ona pitala. Stvari su se, međutim, radikalno promenile kada je
ojačao uticaj boljševika, koji su sistematski, svakog dana, u svakoj
prilici i na svim nivoima insistirali da se ti troškovi smanje,
računajući da će time dodatno da zagorčaju život svom nekadašenjem
glavnom ideološkom protivniku i njegovoj porodici. Kerenski je odolevao
boljševičkim napadima i zahtevima dok je mogao, a onda je bio primoran
da zavrne slavinu.

CAR BEZ NOVCA
Jednog dana, bez ikakve
prethodne najave, finansiranje zatočene carske porodice bilo je potpuno
obustavljeno. Na intervenciju Kobilinskog, umesto novca stigao je
odgovor iz Ministarstva finansija da narod nema više para da izdržava
bivšeg cara, njegovu porodicu i poslugu, već da on treba da odreši kesu
ako želi da i dalje živi na visokoj nozi; dovoljno je što ima besplatan
smeštaj, grejanje, struju i vojničko sledovanje.
Bivši car nije
bio bez novca. On je na svojim računima imao u tom trenutku, prema
nekim procenama, preko četrnaest miliona rubalja, ali do tih para nije
mogao dođe jer se novac nalaz io u stranim bankama.
Dani izbolja u Toboljsku smenili su dani nemaštine.
Sve dok boljševici nisu pruzeli vlast prevaratom, izvedenim u oktobru mesecu, bivši car je mogao da pobegne iz zatočeništva.
(Nastaviće se)

prenesen text

PLAN PATRIJARHA GERMOGENA
PRVI plan za bekstvo skovali su Nikolini
čuvari, pukovnik Kobilinski i njegov zamenik, kapetan Aksjuta, koji je
bio zadužen za ekonomska pitanja. S njim je bio upoznat i komesar
Pankratov, kojeg je, to se pouzdano zna, uputio u Toboljsk početkom
septembra Kerenski. Dobroćudni Pankratov prećutno je odobrio njihov
plan, pretpostavlja se ne na svoju ruku. Bekstvo je trebalo da je
izvede uz pomoć i podršku straže. Kad je sve već bilo utvrđeno, plan je
osujetio bivši car neočekivanom tiradom da "u tim teškim trenucima koje
preživljava Rusija nijedan Rus ne treba da napušta zemlju" i da on
namerava da ostane tu, gde jeste, i da "čeka svoju sudbinu"!
Nešto
kasnije, početkom jeseni, u Toboljsku se obreo i izvesni Boris
Nikolajevič Solovjev, za koga bi bilo suviše blago reći da je bio
kontroverzna ličnost. On je stigao po nalogu Ane Virubove, prijateljice
i česte gošće carice Aleksandre Fjodorovne iz dana sjaja i raskoši.
Virubova je uz pomoć svoj prijatelja, grofa Bengdorfa, uspela,
koristeći se svojim ranijim vezama, da skupi u Petrogradu veliku sumu
novca, s ciljem da njima finansira bekstvo Romanovih.
I PORED
uloženog truda, Solovjev nije uspeo da stupi u vezu s bivšim carem.
Njegovo prisustvo nije ostalo neprimećeno, a u petrogradskoj štampi
pojavila se serija tekstova s gotovo istovetnom sadržinom - da se oko
Kuće slobode motaju "sumnjivi elementi", koji mogu da imaju samo jedan
cilj - da oslobode bivšeg cara.
Solovjev nije uspeo da uspostavi
vezu s bivšim carem, uprkos preporuci patrijarha Germogena, jer je
Nikola Romanov procenio da je on provokator i nemački špijun, kojeg se
treba kloniti. Pogrešio je utoliko što je Solovjev radio ne samo za
Nemce nego, istovremeno, i za Privremenu vladu i za boljševike. Iako ga
uopšte nije poznavala, i bivša carica je bila energično protiv toga da
se sa Solovjevom stupi u kontakt. Njeni motivi su bili druge prirode.
Solovjevljev proteže bio je patrijarh Germogen, a on je bio ljuti
protivnik njenog nekadašnjeg i odavno pokojnog prijatelja Raspućina. Da
bi taj hednikep otklonio, Solovjev je hitno priženio Raspućinovu ćerku
Martenu. Najverovatnije je da ga je na to nagovorila Ana Virubova, koja
je ponajbolje poznavala narav i slabosti Aleksandre Fjodorovne. Ovaj
brak je, nema sumnje, znatno popravio Solovjevljev rejting u očima
bivše carice.
U međuvremenu, Virubova je uspela da nađe još jednog
saučesnika u organizaciji bekstva, koga je Aleksandra fjodorovna čak
lično poznavala, nekog Sergeja Markova, oficira Krimskog puka koji je
svojevremeno nosio njeno ime. Kakav romantični obrt! Nju i njenu
porodicu spasava iz sibirske zabiti, na kraju sveta, oficir kavaljer,
koji je do juče nosio na reveru medaljon s njenim likom, i Raspućinov
zet, kojeg je "sveti starac", njen provereni prijatelj, poslao s

neba da joj pomogne u najtežim časovima! Takvo "čudo", koje je bilo
moguće samo u petparačkim romanima, sada se, eto, događa i u njenom
tužnom realnom životu! Pod njenim uticajem Nikola je ipak prihvatio,
ali kranje obazrivo, Solovjeva kao mogućeg izbavitelja i preliminarno
se sa njim, preko posrednika, dogovorio da o tome detaljnije
porazgovaraju tek na proleće, kada se smire sibirske reke.
DOGAĐAJI
su, međutim, preduhitrili realizaciju tog plana. Pitanje je, međutim,
da li bi on uopšte i bio ostvaren, u prvom redu zbog Nikoline
sumnjičavosti, ali sklonosti ka oklevanju i odlaganju. A uz to bilo je
i veliko pitanje da li bi Solovjev i Makrov bili sposobni da ga izvedu,
čak i da su im namere bile iskrene.
Jedina praktična korist od
kontakta sa Solovjevom, preko posrednika, bilo je saznanje da će iz
prestonice uskoro doći u Toboljsk specijalni komesar sa posebnim
ovlašćenjima, ali on nije uspeo da sazna sa kakvim zadatkom. Suviše
malo za nekoliko dijamanata koje mu je Aleksandra Fjodorovna tajno
doturila za režijske troškove, naime, organizovanja bekstva.
Najveću
šansu da neopaženo umakne iz Toboljska, i što je još važnije, s
najvećim izgledima na konačni uspeh, Nikola Romanov je imao sa planom
koji je skrojio patrijarh Germogen, nezavisno od Solovjeva. On je veoma
dobro poznavao Sibir i ljude, koji su opet znali sve tajne staze i ćudi
mnogobrojnih reka. Oni su mogli da obezbede prevoz porodice čamcima, a
patrijarh njihov prihvat i smeštaj u manastirima koji su bili pod
njegovom jurisdikcijom. Uzalud. Animozitet koji je Aleksandra
Fjodorovna gajila prema njemu bio je jači od logike i patrijarh se
povukao, što je, čini se i Nikoli odgovoralo, jer nije morao da uradi
ono što je, izgleda, najviše mrzeo u životu - da donosi odluke.
Početkom
zime u prestoničkoj, pretežno levičarskoj štampi počeli su naglo da se
množe tekstovi u kojima su se pominjali, naravno po zlu, već gotovo
zaboravljeni Romanovi. Gotovo u svakom od njih je stajalo uopozorenje
da se po Toboljskom vrzmaju "kontrarevolucionarni elementi", s namerom
da ih na silu oslobode iz zatočeništva, zarad restauracije carizma u
Rusiji,
uz pomoć evropskih država, u kojima su na vlasti bile krunisane glave.



CAR POD KLjUČEM


JEDAN
od glavnih ideoloških zadataka boljševika - rušenje carizma u Risiji -
obavile su umesto njih neke druge "leve snage" tokom februarske
revolucije. Bivši car se nalazio sada u potpunoj izolaciji, pod
ključem, i, bez pristalica i podrške u narodu, više nije predstavljao
nikakvu realnu političku opasnost koja bi mogla da im pomrsi planove
oko preotimanja vlasti od njegovih tamničara. Tek kada su osvojili
vlast, nasilnim putem, boljševičko rukovodstvo je počelo ozbiljnije da
se bavi "slučajem" bivšeg cara.


CARICA NA PRODAJU
BOLjŠEVICI su osvojili na prepad vlast u
prestonici, kao i u mnogim drugim velikim gradovima, ali ne i u
Toboljskom. Nikola Romanov i njegova porodica i dalje su formalno bili
zatočenici nepostojeće Privremene vlade, a o njegovoj "bezbednosti"
brinuo se odred pukovnika Kobilinskog, koji sada nije odgovarao nikom:
ni (bivšoj) Privremenoj vladi, ni mesnim vlastima, ali ni novim
"gazdama" u zemlji - boljševicima.
U takvim okolnostima bekstvo
bivšeg cara iz Toboljska bilo je više nego moguće. Da bi se to
predupredilo, u "centrali" je smišljen trofazni plan: upućivanje
specijalne jedinice iz Omska sa zadatkom da u Toboljskom dovede na
vlast boljševike, u pomoć "kadrova" iz Jekaterinburga, raspuštanje
odreda pukovnika Kobilinskog i prebacivanje bivšeg cara i njegove
porodice "na neko sigurnije mesto".
OKO ove treće faze, u početku,
nije postignut, kako bi se to danas reklo, visok stepen saglasnosti u
boljševičkom rukovodstvu, kao oko ona prva dva. Postojale su dve
struje. Jedna je zagovarala da se bivši car izvede pred sud, možda čak
i njegova supruga, smatrajući da bi javno suđenje moglo da im donese
značajan propagandni efekat, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Uz
to, deo porodice, bivša carica i deca, mogli bi, verovalo se, da se
zamene lako za revolucionare u Nemačkoj, Klaru Cetkin i Karla
Libknehta, što bi im takođe donelo velike poene kod komunističkih
partija u inostranstvu, s kojima je Lenjin, u svom zanosu bez pokrića,
nemeravao da izvede "svetsku revoluciju". Ako ova politička trampa ne
bi bila moguća, iz bilo kojeg razloga, bivša carica i deca mogli su
jednostavno da se prodaju!
Romanovi su sami imali dovoljno novca u
stranim bankama za svoj samootkup. Novac su imali i njihovi bliski
rođaci, koji su, predosećajući buru, blagovremeno napustili zemlju.
Najzad tu su bili i njihovi imućni inostrani rođaci. Mislilo se na
engleskog kralja Đorđa Petog, ali mnogo više nemačkog cara Viljema
Drugog, koji je sa boljševicima već bio u "poslovnim odnosima" -
prebacio je njihovo kompletno rukovodstvo u Rusiju u plombiranom vozu,
a i dalje je finansirao njihova glasila. Za njega dodatna suma od
trista miliona rubalja, koliko su boljševici procenili da vrede bivša
carica i deca, ne bi predstavljao neki veliki "napor". Za uzvrat bi taj
omraženi čovek dobio ne samo svoju podanicu (Aleksandra Fjodorovna je
po ocu bila Nemica) i njenu nejač, nego stekao i simpatije sveta kao
spasilac. Pride bi dobio i pristanak boljševika na separatni mir, koji
je toliko priželjkivao (a koji bi oni, uzgred rečeno, sa njim potpisali
i bez te transakcije).
Kao mogući javni tužilac na procesu bivšem caru pominjao se Lav Trocki, koji je slovio za najelokventnijeg među boljševicima.
Drugi su bili za mnogo jednostavnije rešenje - znano i zvano u to vreme kao "uza zid", "po kratkom postupku" ili "metak u čelo".
Lenjin, kome ovo

drugo "rešenje" nije bilo nimalo strano, naprotiv, preporučivao ga je u
svakoj prilici kao najefikasniji metod u borbi protiv
kontrarevolucionara i neprijatelja (oktobarske) revolucije, bio je
bliži onom prvom, javnom suđenju.

DRUGI čovek u državi - Jakov
Sverdlov, predsednik VCIK-a(Sveruskog centralnog izvršnog komiteta,
najvišeg zakonodavnog, organizacionog i kontrolnog organa državne
vlasti RSFRS od 1917. do 1936, izabranog na Sveruskom kongresu sovjeta
1917) intimno je navijao za "kratki postupak" kada je u pitanju bio
bivši ruski car Nikola Drugi, ali se javno solidarisao sa Lenjinom koji
je (ali samo u početku) zagovarao javno suđenje, zadržavajući
istovremeno pravo da mu radi iza leđa, kako bi pobedila njegova
"ideja". Lenjin je, uzgred rečeno, i "izmislio" Sverdlova, kao i
Staljina, i on mu je zbog toga, javno, u svakoj prilici, iskazivao
vatrenu podršku i duboku odanost, pa i u ovom slučaju.
Jankov
Mihailovič Sverdlov, rođen u Nižnjem Novgorodu, u jevrejskoj porodici,
kojem je san bio da postene apotekar, napustio je školu posle pet
završenih razreda gimnazije, i odao se revolucionarnom radu. Kao jedan
od retkih "učenih" ljudi u tom delu sveta, biran je za člana
jekaterinburškog i uralskog komiteta, a Lenjin mu je kasnije poverio i
rukovođenje partijom na čitavom Uralu. U to vreme je koristio
pseudonime Andrej i Maks. Godine 1912. je kooptiran, na Lenjinov
predlog, u CK i postao član redakcije "Pravde". Pet godina kasnije
postao je član petrogradske VČK (političke policije) i član
Vojno-revolucionarnog centra za rukovođenje ustankom.

Rusiju
je zavio u crno uvođenjem "crvenog terora" (masovnog streljanja, bez
suđenja) kao odgovor na provokaciju koju je sam inscenirao. U njegovu
čast boljševici su prestonicu Urala, Jekaterinburg, preimenovali 1924.
u Sverdlovsk, a u Moskvi su mu podigli grandiozni spomenik (u odnosu na
dela ili, bolje reći, nedela). Spomenik je srušen 1991, a
Jekaterinburgu je vraćeno staro ime 1994. Što se tiče njegove smrti,
postoje tri verzije kako je napustio svet 16. marta 1919. godine. Po
jednoj, umro je prirodnom smrću, od tuberkuloze. Po drugoj,
oficijelnoj, umro je od prehlade posle posete Ukrajini i istupa na
mitingu u Orlu. Najverovatnija je, međutim, treća, po kojoj su ga na
smrt pretukli radnici jedne fabrike u Moskvi, ali da su to boljševici
prikrili iz straha da to ne preraste u manir.

MOZAK PARTIJE
ČLANOVE
najužeg boljševičkog rukovodstva, kao i svoje saradnike, Jakov Sverdlov
je fascinirao izvrsnom memorijom. Tvrdilo se da je znao napamet imena,
prezimena i pseudonime svih kadrova, a bilo ih je više od hiljadu, na
koje je Partija računala. Zbog te svoje sposobosti, ali i drugih
"veština", bio je proglašen za "mozak partije". Godine 1917, opet na
Lenjinov predlog, izabran je za predsednika VCIK-a i postao vođina
desna ruka.

(Nastaviće se)

prenesen text

SUDJENJE DRZAVNA TAJNA
I LENjIN i drugi zagovornici javnog
suđenja nisu uopšte sumnjali da će krivica "krvavog Nikole" biti
dokazana na sudu (da li su znali za nalaz komisije Privremene vlade ili
za nju nisu ni hajali - ne zna se), a za to je mogla da mu bude
izrečena samo jedna kazna - "uza zid".
Posle ovih "neformalnih
konsultacija" o daljoj sudbini bivšeg cara i njegove porodice, VCIK,
kao najviši zakonodavni i izvršni organ u zemlji, u svom najužem
sastavu, doneo je na četvrtom zasedanju, održanom u aprilu 1918.
godine, odluku da se Nikola Romanov prebaci u Moskvu, koja je u
međuvremenu, na Lenjinov predlog, postala nova ruska prestonica, da bi
mu se sudilo.
Ovu misiju Jakov Sverdlov je poverio svom starom
znancu Vasiliju Vasiljeviču Jakovljevu, predočivši mu da ona
predstavlja najvišu državnu tajnu i da za njenu uspešnost jamči glavom.
Jakovljeva je dobro poznavao i Lav Trocki, koji je smatrao da bi za
jedan tako delikatan zadatak bilo teško naći pouzdanijeg čoveka.
Iza
imena Vasilija Vasiljeviča Jakovljeva, koji je bio partijski pseudonim,
krio se Konstantin Mjačin, bivši bravar i član "borbene grupe", što je
bio eufemizam za boljševičke terorističke odrede, čije je zadatke
sasvim precizno formulisao Lenjin - pribavljanje novca za izvođenje
revlucionarnih akcija i osvajanja vlasti putem pljačkanja banaka ili
poštanskih vagona koji su prevozili novac, ne prezajući ni od ubistva
ako bi im se neko prilikom takvih akcija suprotstavio. U jednom takvom
terorističkom prepadu, izvedenom u Tbilisiju, istakao se i mladi
Staljin. Da bi izbegao hapšenje posle pljačke jednog poštanskog vagona
koji je prevozio zlato, devetaestogodišnji Mjačin je pobegao iz rodne
Ufe u Samaru, a odatle u inostranstvo uz pomoć lažnog pasoša na ime
Vasilija Jakovljeva. Ovo ime je zadržao i posle Oktobarske revolucije.
U Rusiju se vratio, kao i većina boljševika, tek posle pobede februarske revolucije.
Prilikom
nasilnog preotimanja vlasti bio je u prvim boljševičkim redovima,
predvodeći grupu čiji je zadatak bio da osvoji telegrafsku centralu i
time potpuno odseče Privremenu vladu od spoljnjeg sveta. Za taj uspešno
obavljeni zadatak i hrabrost koju je tom prilikom ispoljio, bio je
nagrađen postavljenjem za komesara telefonske i telegrafske centrale u
Petrogradu.
Prema planu, koji je izradio Sverdlov, a Jakovljev
trebalo samo da realizuje, bivšeg cara i njegovu porodicu valjalo je iz
Toboljska prebaciti u Tjumenj, a odatle u Moskvu. Ukoliko bi se
pojavile bilo kakve poteškoće, Sverdlov mu je predložio i alternativno
rešenje, označivši kao krajnje odredište svoju bivšu partijsku
"parohiju" Jekaterinburg!
Jakovljev nije znao da je Sverdlov o toj
istoj stvari, skoro istovremeno, razgovarao sa još jednim iskusnim
boljševikom i svojim starim partijskim pajtašom, koji je bio sve drugo
samo ne Jakovljev prijatelj, Šajom Gološćekinom, poznatijem u
boljševičkim krugovima po konspirativnom imenu Filip.
Šaja Isakovič Gološćekin,

takođe Jevrejin, robijao je svojevremeno sa Sverdlovim i iz tih dana je
datiralo njihovo drugarstvo, za koje je Gološćekinova žena kasnije
tvrdila da je bilo "više nego obično prijateljstvo", svejedno šta je
pod tim podrazumevala.
Najverovatnije je da je baš Sverdlov, posle
odlaska u Petrograd, na značajniju dužnost, predložio Gološćekina da ga
zameni na mestu boljševičkog poverenika za čitavu oblast Urala. U
trenutku kada su njih dvojica poverljivo razgovarala iza Jakovljevih
leđa o daljoj sudbini bivšeg cara, Gološćekin je bio vojni komandant
uralske oblasti i najuticajniji član Uralsovjeta u Jekaterinburgu. Od
njega je, zapravo, i potekla inicijativa da se bivši car sa porodicom
prebaci iz Toboljska u Jekaterinburg.
Sverdlov, koji je u
potpunosti delio njegovo mišljenje da bi Nikolu Romanova trebalo
streljati bez ikakvog suđenja, podržao je taj predlog, ali ga je, da se
ne bi zamerio Lenjinu, oficijelno proglasio alternativnim. Kasnije će
se ispostaviti da je zapravo Moskva bila alternativno odredište, a
glavno Jekaterinburg.
Da bi tom svom predlogu dao kakav-takav
"legitimitet", Gološćekin, bivši zubar, "provukao" ga je kroz
Uralsovjet, koji se sastojao isključivo od njegovih poslušnika i na
kojem je jednoglasno usvojen. Ta odluka, kao i sve kasnije koje će
donositi Uralsovjet, kobne po bivšeg cara i njegovu porodicu, služiće
centralnoj vlasti kao izgovor da nisu imale nikakve veze sa užasnim
zločinom, koji je inače počinjen po njihovom nalogu!
Sverdlov je
upoznao Gološćekina sa kompletnim planom koji je izložio Jakovljevu i
dogovorili su se kako zajedničkim snagama da osujete njegovu
realizaciju!
Svestan da je zatočenik i da mora da izvršava
naređenja, bivši car se pokorio zahtevu komesara Jakovljeva da krene sa
njim u Moskvu, a njima se, neočekivano, pridružila i Aleksandra
Fjodorovna, ostavljajući u Toboljsku na smrt bolesnog sina i tri kćeri.



ULOGA KOMESARA JAKOVLjEVA

KOMESAR
Vasilije Vasiljevič Jakovljev, čiji je dolazak najavio bivšem caru
njegov nesuđeni izbavitelj Solovjev, a on za njega ne bi mogao da sazna
da nije bio boljševički špijun značajnijeg formata, stigao je u
Toboljsk 22. aprila, u pratnji odreda dobro naoružanih vojnika, koji je
imao 250 ljudi. Sledeći dobijene instrukcije od Sverdlova, ni sa kim
tog dana nije stupio u kontakt niti je bilo kome rekao zbog čega je
došao u Toboljsk.
Tek sutradan je posetio pukovnika Kobilinskog i,
ne otkrivajući ni njemu cilj svog dolaska, predočio mu svoje
"akreditive". Bilo je to punomoćje sa zaglavljem VCIK-a i sa potpisom
Sverdlova i Lenjina, u kome se Kobilinskom i njegovom odredu, koji je
čuvao zatočene Romanove, naređivalo da bespogovorno izvršavaju sva
njegova naređenja i da će se svaka neposlušnost kažanjavati smrću na
licu mesta. Podrazumevalo se da bi takve kazne izricao tajanstveni
komesar Jakovljev, a egzekucije izvodio njegov odred.
CAR NEMA IZBORA
POŠTO se uverio da je njegovo punomoćje
ostavilo snažan utisak na Kobilinskog, Jakovljev je zatražio da ga
odvedu kod carevića Alekseja. Dečak je nekoliko dana pre njegovog
dolaska, prilikom šetnje, povredio nogu i zbog te ozlede, ali i opšte
slabosti, bio je prikovan za postelju. Jakovljev je o tome bio
informisan, ali ne od Kobilinskog.
Budući da ni sa kim nije stupio
u kontakt prethodnog dana, o tome je mogao jedino da ga obavesti
Slovjev, a njega "čovek za vezu" sa bivšim carem, otac Aleksej, koji je
držao bogosluženje u Kući slobode i bio veoma dobro upoznat sa svime
šta se u njoj dešavalo. Da li je to bio gest pažnje Jakovljeva, kako bi
njime zadobio poverenje bivšeg cara i njegove supruge, ili je to pak
bila provera valjanosti informacije koju je posedovao, Kobilinski i
njegovi najbliži saradnici nisu uspeli u to da proniknu.
Odmah posle
posete careviću, koja je protekla u "četiri oka", na njegovo
insistiranje, Jakovljev je žurno napustio Kuću slobode. Kobilinski je
uputio za njim dvojicu svojih najotresitijih stražara da ga prate. Oni
su ga malo kasnije obavestili da je odjurio na telegraf i da je poslao
poruku Moskvi, adresovanu na VCIK i Jakova Sverdlova, ali šta je ona
sadržavala nisu uspeli da saznaju ni pored najbolje volje jer ju je
uputio telegrafista kojeg je on poveo iz Moskve i koji je bio u sastavu
njegovog odreda.
Kasnije tog dana, Jakovljev je posetio bivšeg cara
i ostale članove njegove porodice, s kojima je razmenio po nekoliko
kurtoaznih rečenica, trudeći se pri tom da ostavi što je moguće
povoljniji utisak na njih.
SUTRADAN ujutro, 25. aprila, Jakovljev je
ponovo posetio Kobilinskog i tek tada mu saopštio, u poverenju, da je
došao u Toboljsk kako bi prebacio, po nalogu VCIK-a, bivšeg cara i
njegovu porodicu u Moskvu. Kako se lično uverio da su povreda malog
Alekseja i njegovo opšte zdravstveno stanje takve prirode da ne bi
mogao da podnese jedan tako dug u naporan put, on je o tome informisao
VCIK i zatražio dalje instrukcije. Iz Moskve mu je stigao odgovor da u
tom slučaju dovede samo Nikolu Romanova, a da porodica ostane u
Toboljskom - do daljeg.
Jakovljev je sutradan posetio bivšeg cara
i sa njim se zadržao u dugom razgovoru u četiri oka. On je bio
prijateljski, sve dok gost nije prešao na glavnu temu.

Nikola je tada skočio i rekao jogunasto:
- Ja nikuda ne idem!
Kad se malo smirio, dodao je:
- Molim vas da na to uopšte ne računate.
- Žao mi je što se oko toga toliko potresate - rekao je Jakovljev. - Nadam se da shvatate da ja moram da izvršim naređenje.
- Moj odgovor je i dalje: ne! - rekao je znatno mirnije, ali ne i manje odlučno Nikola.
-
Čemu toliko opiranje? - začudio se Jakovljev. - Ako je u pitanju strah
da će vam se nešto dogoditi na putu, on je potpuno bezrazložan. Ja
svojom glavom jemčim za vašu bezbednost, a ona je meni draga bar koliko
i vama vaša.
Jakovljev je potom ustao i dodao manje zvaničnim tonom:
-
Ako ne želite da pođete sami na taj put, možete povesti sa sobom koga
hoćete. Ono oko čega ne možemo da se pogađamo, to je vaš odlazak. Molim
vas da budete spremni da krenete na put sutra ujutro, u četiri časa.
Jakovljev se potom blago naklonio bivšem caru i napustio prostoriju.
NIKOLA
Romanov je bio svestan toga da je zatočenik i da nije u situaciji da
bira. Jakovljev je imao ovlašćenje da upotrebi i silu da bi li ga
naterao da krene na put. Ono što je on mogao da učini u tom trenutku,
to je da pokuša da odgonetne zbog čega nova vlast želi da ga prebaci u
Moskvu.
Prema priči koju je bivšem caru preneo pukovnik
Kobilinski, a koju je navodno čuo od Jakovljeva, u najstrožem
poverenju, boljševici su nameravali da se "otarase" Nikole i njegove
porodice na taj način što bi ga, pod izgovorom da mu sude, odveli u
Moskvu, a da ga zatim tajnim kanalom, pre procesa, prebace u
inostranstvo i da time okončaju "slučaj" koji su nasledili od
Privremene vlade.
Bio bi to, međutim, i suviše lep rasplet
događaja da bi bivši car mogao da poveruje u njega. On je imao drukčiji
"predoseđaj", a njega je delila i njegova supruga, da ga Jakovljev
odvodi u Moskvu znatno gorim povodom - da stavi potpis na separatni mir
sa Nemačkom (koji su boljševici već utanačili sa Berlinom), uveren da
"rođak Vili" (Viljem II) jedino njega priznaje za stvarnog gazdu u
Rusiji, bez obzira na to što je bio svrgnut i zatočen, i da je
nadobudnom kajzeru to jedinstvena prilika, koju ne bi propustio ni po
koju cenu, da ga javno ponizi pred celim svetom.
Nikola Romanov na
tako nešto u tom trenutku nije bio spreman, bez obzira na položaj u
kojem se nalazio, u čemu je imao i punu podršku svoje supruge. Ali,
svejedno, na put je morao da krene.
Šta se događalo tokom noći, kad
su deca otišla na počinak a bivši car i carica ostali sami, može samo
da se nagađa. Jakovljev je ujutro obavešten da je "porodični savet"
odlučio da na put pored njega krenu njegova supruga i njihova ćerka
Marija. Zašto, to se verovatno nikad neće saznati. Verovatno je da je
za to postojao neki jak motiv, ili su bar oni tako verovali, kad se zna
da je Aleksandra Fjodorovna, kojoj se ne može poreći da je bila brižna
i dobra majka, ostavila u Toboljskom tri kćeri i gotovo na smrt
bolesnog sina.

POKRET ZA MOSKVU
EKIPAŽ je bio spreman za pokret 26. aprila, u 3.30 ujutro.
Sa
bivšim carem, pored supruge i ćerke Marije, na put su krenuli doktor
Botkin, knez Dolgorukov i članovi posluge Čedomudrin, Sednev i
Demidova. Caričinu želju da bude zajedno s mužem u istim kolima,
Jakovljev je ljubazno, ali odlučno odbio. Tu "privilegiju" je zadržao
za sebe. Ekipaž je obezbeđivao odred od osam vojnika koje je Jakovljev
doveo iz Moskve. Pored ličnog naoružanja, pratioci su imali i dva
mitraljeza. Veći deo svog odreda Jakovljev je ostavio u Tobloskom, što
je moglo da znači samo jedno - da je nameravao da se tamo vrati posle
obavljenog posla.

(Nastaviće se)

prenesen text

KRAJ DVOSTRUKE IGRE
SVE vreme dok je boravio u Toboljskom,
pripremajući se za izvršenje zadatka koji mu je poverio Sverdlov,
Jakovljev je bio pod tajnim nadzorom Gološćekinovih špijuna iz
Jekaterinburga. Uz to, Gološćekin je znao i za sve njegove poteze i
dogovore sa Moskvom - jer ga je o tome obaveštavao Sverdlov, Jakovljev
naredbodavac. Zvanično, Jakovljev i Gološćekin bili su saradnici na
istom poslu, ali su im ciljevi bili potpuno različiti. Jakovljev je
preuzimao sve što je bilo u njegovoj moći da bivšeg cara dopremi do
Moskve, a Gološćekin da ga u tome osujeti i da Nikolu prebaci u
Jekaterinburg.
Na putu od Toboljska do Tjumenja, dugom skoro
trista kilometara, ovaj konvoj, u dogovoru sa Uralcima, dodatno su
obezbeđivali crvenoarmejci iz Jekaterinburga. Njihov zapovednik
Busjacki nije bio zlikovac samo po izgledu. Prilikom jednog neformalnog
razgovora predložio je Jakovljevu da tokom puta iscenira napad na
konvoj i da u puškaranju strada bivši car, ali kad mu je ovaj rekao
režeći da će ga, ukoliko to pokuša, lično streljati u skladu sa
ovlašćenjima koje ima, on je čitavu priču "okrenuo na šalu" i više je
nije pominjao.

JAKOVLjEV je znao da je to bilo sve drugo samo
ne šala i izdao je naređenje svojim ljudima da posebno motre na svaki
njegov korak. Jakovljev nije znao da je njegov konvoj pored ovog pratio
izdaleka još jedan, formiran takođe po nalogu Gološćekina, koji je
predvodio ništa manji zlikovac od Busjackog - Zoslovski.
Jakovljevu
se veoma žurilo, i on to nije krio. Ekipaž je krenuo u pet ujutro. Iako
su putovali neudobnim sibirskim kolima, "košarama", koja nisu imala
klasična sedišta, on nije dozvoljavao duže predahe, i sa svojim
"prtljagom" stigao je u Tjumenj 27. aprila uveče. Njegov strah da će
Busjacki sprovesti svoju "šalu" u život, bio je bezrazložan. Gološćekin
je planirao da preotme bivšeg cara na otvorenoj pruzi, na putu za
Moskvu. U Tjumenju je Jakovljev ukrcao bivšeg cara i pratnju u
specijalni voz i krenuo na zapad...
Šta se dalje događalo postoji
više verzija, ali ne i bilo kakvih dokumenata koji bi potvrdili njihovu
verodostojnost. Ono što se pouzdano zna, to je da je Jakovljev,
shvativši da mu je Gološćekin blokirao sve pravce na putu za Moskvu,
morao da se obrati svom nalogodavcu, Sverdlovu, za savet šta mu valja
dalje činiti. Ovaj mu je naložio da krene ka Jekaterinburgu i da bivšeg
cara preda tamošnjim vlastima, čime bi bila i okončana njegova misija.
Jakovljev, kome je tek tada postalo jasno da je izigran, prihvatio je
savet. Više se nije radilo o sudbini bivšeg cara i njegovoj "časti" već
o njegovoj glavi.
Jedina čestita stvar koju je Sverdlov uradio u
ovom slučaju bila je depeša koju je uputio Gološćekinu s nalogom da
poštedi Jakovljeva, koga su Uralci nameravali da streljaju čim im
dopadne šaka.
Posle predaje bivšeg cara u ruke njegovim budućim
ubicama, Jakovljev, razočaran, otputovao je u Moskvu. Odbio je da se
vrati na staru dužnost i zamolio da bude upućen na Uralski front. Tamo
je ubrzo promenio stranu i prišao Kolčaku, a potom mu se izgubio svaki
trag.

SVERDLOV nije propustio priliku da prebacivanje bivšeg cara u Jekaterinburg predstavi kao svoj veliki lični uspeh. Sada
su mogli da budu sigurni i oni koji su se zalagali za rešenje zvano
"uza zid" i oni koji su zagovarali da se bivšem caru sudi, da neće moći
da im pobegne i da postane ono čega su se neki od njih najviše plašili
- barjaktar kontrarevolucije.

Da Nikolino odredište i nije bilo
Moskva već Jekaterinburg, najrečitije govori podatak da su dan posle
njegovog polaska iz Toboljska boljševici u ovom gradu počeli da
pripremaju zatvor za njegov prihvat.
Iako su članovi Uralsovjeta
nastojali da dolazak bivšeg cara u Jekaterinburg drže u najvećoj
tajnosti, vest o tome je procurila, pa su građani još od ranog jutra
30. aprila počeli da zaposedaju prostor oko železničke stanice. Vlasti
su morali da upotrebe silu ne bi li ih udaljili bar sa perona.
U
"odboru za doček" zatočenika, na krijući samozadovoljstvo, nalazili su
se najviši rukovodioci Uralsovjeta Aleksandar Beloborodov, bivši
elektromonter, sada predsednik Sovjeta, Filip (Isaj) Gološćekin,
nekadašnji zubar, vođa uralskih boljševika i Boris Didkovski, sin
ruskog carskog oficira, vaspitavan u Petrogradu, pripadnik Kadetskog
korpusa, nekadaši student Ženevskog univerziteta, šumski inženjer.
Među
malobrojnim sačuvanim dokumentima koji se odnose na golgotu porodice
Romanov, nalazi se i revers o njihovoj primopredaji izvršenoj tog dana:
"GODINE
1918, 30. aprila, ja, dolepotpisani predsednik uralskog oblasnog
sovjeta... Aleksandar Gregorijevič Boloborodov primio sam od komesara
VCIK-a Vasilija Vasiljeviča Jakovljeva dostavljenog nam iz Tobolska: 1.
bivšeg cara Nikolaja Alksandroviča Romanova, 2. bivšu caricu Aleksandru
Fjodorovnu i 3. biv. vel. kneginju Mariju Nikolajevnu Romanov radi
držanja pod stražom u g. Jekaterinburgu." U potpisu: "A Baloborodov,
čl. Obl. ispoln komiteta".
Odlučeno je na licu mesta da se biviši
car, njegova supruga i njihova kći bez ikakve pratnje, sem njihove,
prebace do novog staništa ili bolje reći zatvora, koji je već bio
pripremljen za njih na Voznesenjskom trgu. Bila je to adaptirana kuća
inženjera (po drugom izvoru trgovca) H. N. Ipatjeva.
Kada su
boljševici bacili oko na njegov dom, vlasnik se nalazio u banji, na oko
stotinak kilometara od Jekaterinburga. Njegovom rođacima, koji su
stanovali u toj kući, naređeno je 27. aprila da se u roku od 24 časa
isele. Obavešten o tome, Ipatjev, koji je dobro poznavao jednog od
mesnih rukovodilaca, Petra Vojkova, došao je prvim vozom u Jakterinburg
i pokušao da spreči konfiskaciju, ali jedino što je uspeo da postigne,
bilo je obećanje da će mu kuća biti "privremeno oduzeta" i da stvari
neće morati da iznosi iz zgrade već da ih može držati pod ključem u
jednoj od podrumskih prostorija.

ZATVOR U KUĆI
IPATJEVA
kuća imala je dva sprata i ubrzo je dobila ime Kuća od posebnog
značaja. Uz još nekoliko solidno izgrađenih i belo okrečenih zgrada,
činila je Voznesenjski trg, na kome se nalazila i istoimena crkva. Za
zatočenike je bio predviđen smeštaj na gornjem, a za stražu na donjem
spratu. Spratovi su bili povezani unutrašnjim stepenicama. Kuća je bila
opasana sa spoljne strane visokom ogradom tako da se sa ulice nije
moglo videti šta se u kući dešava, niti su pak stanari mogli da vide
šta se zbiva na ulici.

TEROR NOVE VLASTI
ODMAH po dolasku u novi zatvor, bivšem
caru, delu njegove porodice i pratnji obratio se predsednik Uralskog
sovnarkoma, koji se predstavljao kao predsednik uralske vlade
Aleksandar Beloborodov, za partijske drugove Saša, mladi, svirepi i
uspaljeni trockista. Njegovo kršteno ime bilo je Jankelj Vajsbart. Bio
je Jevrejin, radnik po zanimanju, ali preispoljna lenština i
razmetljivac po prirodi. Imao je u to vreme 27 godina i kriminalnu
prošlost. Kao predsednik jekaterinburškog Okružnog komiteta smotao je
iz kase, kad mu se za to ukazala prilika, 30.000 rubalja. Čekisti su
uspeli da ga otkriju. On se pokajao, vratio novac i zakleo se na
bezgraničnu ličnu odanost svom spasitelju (da ne ode u zatvor)
Gološćekinu. Od tada je postao slepi izvršilac svih njegovih naloga.
Obraćajući
se "gostima" sa vrha stepeništa Ipatjevog doma, da bi izgledao
značajniji i veći nego što jeste, on im je predočio da su od sada
zatočenici uralske vlade i da će to biti "sve do suđenja", ne
upuštajući se u to ni gde će im suditi ni kada. Dotle će biti dužni da
poštuju "kućni red" koji će saopštiti "komandant zatvora drug Avdejev".
Eventualne primedbe i pritužbe mogu da upute Uralskom ispolkomu.
POTOM
je drug Avdjev, bivši bravar, u prisustvu predstavnika najviše vlasti u
Jekaterinburgu, pristupio rigoroznom pretresu zatočenika. Uralci su
raspolagali informacijom da su Romanovi, pre nego što su krenuli u
Toboljsk poneli sa sobom sve svoje dragcenosti iz Carskog Sela, koje su
mogli lako da se sakriju, kao što je drago kamenje. Da bi to bilo što
manje primetno, oni su ih razdelili među sobom i ušili u one delove
veša koji se smatraju intimnim. Informacija je bila tačna. Ali,
Avdejev, uprkos temeljitosti u radu, nije našao ništa. Ni on ni ostali
prisutni nisu uspeli da sakriju razočaranje takvim ishodom. Preostalo
im je jedino da se zadovolje zaključkom da su bivši car, njegova
supruga i njihova kći pre nego što su krenuli na put sa Jakovljevom
ostavili "svoje" delove kod dece koja su ostala u Toboljskom.
Jakovljev
je ostavio u Toboljskom carevića Alekseja i njegove tri sestre -
Tatjanu, Olgu i i Anastaziju - pod nadzorom Pavla Horjahova, mornara,
koji mu je bio najbliži saradnik i prijatelj. Horjahov je takođe imao
punomoćje VCIK-a sa potpisom Sverdlova i Jakovljeva, koji se dopao
Nikoli, iako mu je bio sve drugo samo ne prijatelj, potpuno siguran da
se deci neće dogoditi ništa nepredviđeno, tim pre što su uživala ne
samo oficijelnu zaštitu odreda pukovnika Kobilinskog, nego i njihove
otvorene simpatije.
Odred Kobilinskog, koji se starao o
"bezbednosti" bivšeg cara i njegove porodice od prvog dana hapšenja,
zvanično je rasformiran 17. maja. Stražari su isplaćeni, a uz platu su
dobili i propusnice sa kojima su mogli da odu svojim kućama. Nadzor nad
decom i preostalim članovima pratnje, koja je dobrovoljno krenula sa
Romanovima iz Carskog Sela, preuzeli su od njih crvenoarmejci. Oni su
saopštili zatočenicima dva dana kasnije da pripreme za put.
Sutradan, 20. maja, u parobrod "Rus" ukrcano je trideset osoba sa prtljagom. U tri po podne putnici su stigli u Tjumenj, odakale su krenuli specijalnim vozom u Jekaterinburg. Za neke će to biti poslednje putovanje.
Članovima
pratnje, koji su doputovali iz Toboljska sa carevićem Aleksejom i
njegovim sestrama, naređeno je 26. maja da u roku od 24 časa napuste
Permsku guberniju. Da bi vlasti u Jekaterinburgu bile sigurne da će
postupiti po naređenju, dale su im kolektivnu dozvolu za napuštanje
teritorije sa koje su bili prognani.
BIVŠI car sa suprugom i sinom
smešten je u sobu koja se nalazila na gornjem spratu, u ulgu, čija su
dva prozora bila okrenuta prema trgu, kroz koja su mogli jedino da vide
kube Voznesenjske crkve, a druga dva prema dvorištu. U susednoj sobi,
prema dvorištu, nalazile su se četiri kneginje. Njihova soba je bila
povezana sa susednom i trpezarijom. U dvojnom, prolaznom salonu, kuda
su stizalo do trpezarije, nalazili su se verni porodični lekar dr
Botkin i lakej Čemodurov. Sobarici Demidovoj je dodeljena soba sa
prozorom prema dvorištu, a lakej Trup, kuvar Haritonov i kuvarski
pomoćnik Sednev bili su smešteni u sobici koja je bila povezana sa
kuhinjom.
Velika soba na spratu, u koju se ulazilo sa stepeništa,
bila je pretvorena u kancelariju komandanta Kuće od posebnog značaja
Avdejeva i njegovog pomoćnika Moškina. Zatočenike je čuvala dvojna
straža, spoljna i unutrašnja. U početku stražari su bili isključivo
Rusi. Kasnije si birani iz redova radnika zavoda "Sisetre" i fabrike
braće Zlokazovih. Komandant Avdejev bio je notorna pijandura. Kad je
bio loše volje, a bio je bar jednom nedeljno, iživljavao se nad
počinjenima, a nije se ustručavao ni da obasipa i zatočenike svakojakim
uvredama.
Režim koji je nametnut zatočenicima bio je neuporedivo gori po svim osnovama od onog koji je vladao u Toboljskom.
Ujutro
im se servirao čaj bez šećera i komad crnog hleba, koji je ostao od
prethodnog dana. U podne su dobijali čorbastu hranu, uz "kotlet" na
kome je bilo više kostiju nego mesa. Inače, porodica i posluga su
obedovali zajedno, na Nikolino insistiranje.
ZA vreme obeda u
trpezariji su se nalazili stražari koji su budno motrili na svaki
njihov pokret. Često su im dobacivali pogrdne reči, a nisu se
ustručavali da psuju i da im otimaju hranu sa stola. Pijani i
razdrljeni pevali su revoluconarne pesme, i nadmetali se u
prostaklucima. Neki su išli toliko daleko da su za vreme obeda pipali i
štipali bivšu caricu, ponašajući se prema njoj kao da je drolja.
Taj
užasavajući odnos neočekivano se promenio jednog dana, zahvaljujući u
prvom redu Avdejevu, koji je najdrskije stražare zamenio pristojnijim
ljudima, a i sam je počeo da se odnosi sa mnogo više uvažavanja prema
bivšem caru i njegovoj porodici. To su primetili zatočenici, ali i
Avdejevi nadređeni, koji su inače smatrali da se "revolucionari"
ponašaju prema Romanovima "baš onako kako to oni i uzaslužuju".
Jednog
jutra, Aleksandar Avdejev nije došao na posao u uobičajeno vreme niti
se pak pojavio njegov pomoćnik Moškin. Njihov "nestanak" je objašnjen
"prelaskom na novu dužnost". U stvari, obojica su bila uhapšena, da se
ne bi i previše zbližili sa zatočenicima.

(Nastaviće se)

prenesen text

MOSKVA TRAZI ODGOVOR
UMESTO Avdejeva, za komandanta Kuće od
posebnog značaja postavljen je 4. jula načelnik mesnog odeljenja VČ
(političke policije, koja je naređenja primala direktno iz Moskve i
njoj bila odgovorna za svoj rad) Jakov Mihailovič Jurovski, čije je
kršeno ime bilo Jankelj Movševič (Haimovič) Jurovski. Rođen je 1878. u
Jekaterinburgu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Otac mu je bio sitan
kriminalac. Imao je više nego ziratno obrazovanje. Pohađao je jevrejsku
školu u Tomsku pri sinagogi Talmaterjo, ali izleda da je taj kurs bio
prenaporan za njegove intelektualne mogućnosti, pa ga nije ni završio.
Emigrirao je kao mladić u Nemačku i jedno vreme je živeo u Berlinu, gde
je primio luteranstvo.
Njegovo pokrštavanje nije imalo nikakve
veze sa religijskim uverenjima već je bilo krajnje praktične prirode.
Roditelji devojke u koju se zaljubio nisu hteli da čuju za njega zato
što je Jevrejin, pa je on, da bi stekao i njihovu naklonost, odlučio da
promeni veru. Po povratku u Rusiju otvorio je časovničarsku radnju u
Tomsku, ali se nikad nije saznalo čijim novcem i kako ju je stekao.
Imao je ogromnu glavu, kratak vrat i jako izražene jagodice. Tamnog
tena, sa crnom nakostrešenom kosom i u crnom kožnom kaputu delovao je
zastrašujuće. Izjasnio se kao boljševik i bio je, kao i Gološćekin,
blizak drug Jakova Sverdlova, koji će ga, posle ubistva Romanovih,
postaviti za islednika VČ u Moskvi.
OD trenutka kada je Jurovski
preuzeo dužnost komandanta Kuće od posebne važnosti sve se promenilo,
nagore. Uvedene su mnoge restrikcije. Bio je smanjen čak i boravak
zatočenika na čistom vazduhu, koji su provodili u šetnji.
Unutrašnju stražu preuzeli su od crvenoarmejaca, Rusa, latiši, koje je
Jurovski doveo iz VČ, gde su se uglavnom obavljali poslove krvnika,
streljajući "kontrarevolucionare" po nalogu političke policije. (Latiš
je bio zajedničko ime za austro-ugarske zarobljenike u Prvom svetskom
ratu koji su prešli na stranu "crvenih", a najbrojniji među njima bili
su Mađari.)
U junu 1918, po Moskvi su se proneli glasovi da je
bivši car Nikola Romanov streljan. Predsednik jekaterinburškog Sovdepa
primio je 20. juna telegram od sekretara pri Sovjetu narodnih komesara
Vladimira Bonč-Brujeviča, koji je istovremeno bio i šef Lenjinovog
kabineta, da to najhitnije potvrdi ili demantuje. Kako odgovor nije
stigao do sutradan u podne, iz Moskve je upućen novi telegram, iste
sadržine, koji je potpisao komesar Stark, ali sada na pouzdaniju adresu
- glavnokomandujućem Severnouralskog fronta Berezinu. U odgovoru, koji
je Berezin uputio 27. juna na tri adrese, Sovnarkomu, Narkomu vojnom i
Birou za štampu VCIK-a, stajalo je da je 21. juna utvrđeno da su "svi
članovi porodice i sam Nikola živi i da su sve spekulacije o njegovom
ubistvu, itd., provokacija".
Tada su neki u vrhu boljševičke
vlasti, a među njima i Lenjin, još smatrali da bi bivšeg cara trebalo
izvesti na sud, pa se tako jedino može i tumačiti ovo njihovo
interesovanje da li je bio živ ili mrtav.
POČETKOM jula 1918. iz Jekaterinburga je otputovao u Moskvu Isaj Gološćekin, vojni komandant Urala, najzagriženiji zagovornik
ideje da bi cara trebalo likvidirati "po kratkom postupku", bez ikakvog
suđenja. Prema skici dnevnog reda petog saziva Sovjeta, zakazanom za 4.
jul, u čijem je radu i on trebalo da učestvuje, bilo je predviđeno da
se između ostalih donese i odluka, s kojom se on nipošto nije slagao, a
Sverdlov delio njegovo mišljenje, da se car izvede na otuženičku klupu.
Ta "tačka" je uoči same sednice odložena za neku bolju priliku (uz
Lenjinovu saglasnost), pa je Gološćekin, uzevši reč, govorio, po savetu
Svrdlova, samo o problemu koji se odnosio na odbranu Jekaterinburga.
Prema
onome što je rekao bilo je više nego jasno svima u sali da sa snagama s
kojima je raspolagao neće moći da odbrani grad od Kolčakovih jedinica
koje su mu svakim danom bile sve bliže. Tokom govora, držeći se
uputstva, on nijednom nije spomenuo ni cara ni njegovu porodicu, čime
je nesumnjivo krupno, ako ne i najkrupnije političko pitanje koje se
ticalo dalje sudbine Romanovih ukoliko grad bude ugrožen ili padne,
pretvorio u čisto unutrašnje i time dobio odrešene ruke da ga sam
rešava sa svojim saradnicima. Uz svesrdnu podršku i pomoć Sverdlova, i
ne bez Lenjinovog znanja, razume se.
Osokoljeni ovakvim ishodom,
Gološćekinovi jekaterinburški pajtaši, ništa manje krvožedni od njega,
odmah su se bacili na pripreme za likvidaciju Romanovih. Prvi korak u
tom pravcu bilo je imenovanje Jakova Jurovskog za komandanta straže u
Kući od posebnog značaja umesto uhapšenog Avdejeva i odluka novog
komandanta da stražu unutar kuće preuzmu njegovi dželati, latiši, iz
VČK (političke policije).
Veoma konfuzna situacija u zemlji išla je
na ruku Uralcima da se na miru i temeljno pripreme za realizaciju svog
zločinačkog plana.
DVA dana posle završenog petog zasedanja
sovjeta, 6. jula, odjeknula je bomba u zgradi nemačkog poslanstva koja
je usmrtila nemačkog poslanika grofa Mirbaha. Boljševici su se trudili
svim silama da "umire" razjareni Berlin tvrdnjom da iza tog atentata
stoje eseri, koji na taj način "žele da sruše Brest-Litovski mir", ali
Nemci nisu u to poverovali. Oni su imali informaciju, koja je poticala
od njihovih obaveštajaca, da su atentat organizovali boljševici, a da
sada pokušavaju da zločin podmetnu svojim političkim protivnicima kako
bi se sa njima obračunali, pa su insistirali da odmah upute u Moskvu
enormno veliki vojni odred sa zadatkom da ustanovi šta se tačno zbilo i
da zaštiti zgradu poslanstva i diplomate od novih terorističkih akata.
Za
boljševičku vrhušku to je bilo neprihvatljivo i ona je izdala naređenje
da se uhapsi cela frakcija levih esera, za vreme partijskog skupa, ne
bi li od njih iznudila priznanje da oni stoje iza ubista i tako
razuvere Nemce. Na to su eseri odgovorili zaposedanjem Telefona,
Telegrafa i zgrade političke policije. Lenjin je bio primoran da digne
na noge latiše, udarnu boljševiku pesnicu, kako bi skršio pobunu
esera... Ali, nije nemirno bilo samo u Moskvi. Sutradan posle ubistva
grofa Mirbaha, planula je oficirska pobuna u Jaroslavlju, a do pobune
je došlo i u Ribinskom i Muromu. Nešto kasnije, 11. jula pobunio se i
češki korpus, koji je prišao Kolčakovnjevim snagama.

STRELJATI SVE ROMANOVE!ODMAH po povratku u Jekaterinburg, Isaj
Gološćekin je upozorio komandanta Kuće od posebnog značaja Jakova
Jurovskog da bivšeg cara treba likvidirati i da on treba da se za to
pripremi. Dva dana kasnije, 12. jula, Gološćekin je naredio da se održi
sednica Isplkoma Uralsovjeta gde je tu odluku trebalo samo
formalizovati. Usvojena je jednoglasno.
Svi su znali da je za
jedno takvo krupno političko pitanje bila neophodna saglasnost Moskve i
da se obazrivi Gološćekin ne bi ni usudio da ga stavlja na dnevni red
bez klimoglava Sverdlova i Lenjinovog odobrenja. On je na sastanku
Ispolkoma prećutao da je takvu saglasnost dobio, ali je to saopštio
najužem krugu svojih saradnika, članovima prezidijuma Uralsovjeta.
Odluka koju je doneo Ispolkom odnosila se, međutim, samo na likvidaciju
bivšeg cara, ali ne i njegove porodice. Ona je odmah posle donošenja
nestala i do danas nije pronađena. Moguće i da je izgubljena prilikom
paničnog boljševičkog bekstva iz grada pred naletom Kolčakove vojske,
ili je, što je verovatnije, uništena pre toga. U odluci je stajalo i ko
se zadužuje za egzekuciju, pa sumnja da se Jakov Jurovski postarao za
njeno "iščeznuće" nije bez osnova.
IAKO je imao usmenu saglasnost
Svedlova i Lenjina i pokriće u odluci Ispolkoma Uralsovjeta da se
strelja bivši car, obazrivi Gološćekin je čekao na još jedan mig iz
Moskve, u zvaničnoj formi. On je za dan egzekucije odredio 16. jul i
sve je bilo spremno za izvršenje. Došao je i 15. jul, ali ne i nalog iz
Moskve. Našavši se u panici, on je 15. jula, u 17.15 uputio telegram
Zinovjevu, članu CK, u to vreme "crvenom gubernatoru" Petrograda, koji
je bio upoznat sa kompletnim slučajem i delio mišljenje i Sverdlova i
Gološćekina da bivšeg cara treba streljati bez ikakvog suđenja.
Telegrafske veze sa Moskvom bile su u prekidu i Gološćkin je molio
Zinovjeva da odmah prenese poruku Moskvi da "ono što je dogovoreno sa
Filipom (konspirativno ime Isaja Gološćekina - prim. aut.) ne trpi
odlaganje". A dogovor je bio, da podsetimo čitaoce, da se bivši car
likvidira, ali samo ako Jekaterinburgu preti pad i opasnost da Nikolu
Romanova iz zatvora izbave Kolčakovi vojnici. Grad u tom trenutku jeste
bio ugrožen, ali ne u onoj meri u kojoj se Gološćekinu žurilo da što
pre likvidira bivšeg cara i potom pobegne iz grada.
Odmah po prijemu
poruke, Zinovjev je uputio telegram na adresu: "Moskva. Kremlj.
Sverdlov. Kopija Lenjinu" u kojem je verno preneo Gološćekinov vapaj,
uz upozorenje: "Ako je vaše mišljenje suprotno, odmah to prenesite
Jekaterinburgu". Telegram koji je poslao Zinovjev primljen je u Moskvi
u 21.22. On je sačuvan, ali ne i telegram kojim je Moskva obavestila
Gološćekina da su SNK i VCIK, kojima su rukovodili Lenjin i Sverdlov,
saglasni da se bivši car strelja. Nađen je, međutim, svedok koji je
potvrdio da je poruka s takvom sadržinom upućena Gološćekinu u
Jekaterinburg. Bio je to Aleksej Fjodorovič Akimov, nekadašnji član
obezbeđenja Lenjina i Sverdlova,
docnije docent na moskovskom Arhitektonskom fakultetu, koji je po
naređenju Sverdlova lično odneo tu poruku do telegrafa, a zatim je
tekst zajedno s trakom vratio nalogodavcu, jer je ovaj to izričito
zahtevao.
PO PODNE 16. jula, u zgradi Uralske VČK sastao se u
nepotpunom sastavu Oblasni sovjet Urala. Bio je to, preciznije rečeno,
sastanak jekaterinburških moćnika koji su od samog početka insistirali,
i u tome ostali dosledni do kraja, da se bivši car strelja bez suđenja.
Na njemu su bili prisutni predsednik sovjetskih deputata Beloborodov,
predsednik Oblasnog komiteta boljševika Safarov, vojni komesar
Gološćekin, član Sovjeta Vojkov, predsednik oblasne političke policije
("čeke") Lukjanov i "čekista" i komandant Kuće od posebnog značaja
Jurovski. Okupio ih je Gološćekin.
Prema sećanju jednog od
učesnika, tada je bila odlučena i sudbina ostalih zatočenika u Kući od
posebne važnosti. Predlog Jakova Jurovskog da se streljanja poštedi
bolesni carević nije prihvaćen. Odbijen je i predlog da se poštede
članovi posluge. Izuzet je jedino pomoćnik kuvara Leni Sednev, koji je
u slobodnim časovima bio Aleksejev partner u igri. Bili su približno
istih godina, a Sednev je imao vremena i na pretek, jer je zatočenicima
dopremana hrana spolja, iz vojničkog kazana.
Gološćekin je dobio u
Moskvi "mandat" da strelja samo bivšeg cara, neposredno uoči pada
Jekaterinburga, kako ne bi pao u ruke Kolčakovim snagama, koje bi ga
posle oslobađanja koristile kao moćno propagandno oruđe za mobilisanje
masa u borbi protiv boljševika i, van svake sumnje, vratile na presto.
Kolčak je bio jedini vojni komandant koji nije podržao Nikolinu
abdikaciju.
Da li je Gološćekin, uz pomoć svojih jekaterinburških
pajtaša, sam sebi proširio ovlašćenje ili je za streljanje i ostalih
zatočenika u Kući od posebne važnosti naknadno dobio nečiju, i čiju,
saglasnost iz Moskve, to se, najverovatnije, neke nikad saznati. Oni
koji su ga dobro poznavali tvrdili su kasnije da on bez jednog takvog
miga nikad ne bi preuzeo na sebe toliku odgovornost.
Mnoge odluke
u to vreme donete su u hodu i saopštavane su usmeno. Sačuvan je veoma
mali broj pisanih tragova. To važi i za telegrame, uz čiju je pomoć
"centrala" najčešće opštila sa udaljenim provincijama, u koju je spadao
i Jekaterinburg. Mnogi telegrami su izgubljeni ili "nestali", a neki od
njih koji su preživeli sovjetsku vlast i cenzuru ni do danas nisu
dešifrovani.

POČINAK
TOG kobnog dana, 16. jula 1918.
Romanovi i posluga, ne sluteći šta im se sprema, povukli su se na
počinak, kao i obično, u 22.30. Sat kasnije u Kuću od posebne važnosti
banuli su opunomoćenici Uralskog sovjeta. Oni su uručili rešenje
ispolkoma komadiru stražarskog odreda Jermakovu i komandantu Jakovu
Jurovskom i preneli im Gološćekinovu usmenu poruku da hitno pristupe
izvršenju kazne.
O poslednjim časovima Nikole Aleksadroviča
Romanova, njegove porodice i svite postoji nekoliko verzija i one se
razlikuju samo u detaljima

prenesen text

GOSPODE,STA TO ZNACI?
PO nalogu komandanta Jurovskog zatočenici
su probuđeni nešto pre ponoći, 16. jula pod izgovorom da je grad
ugrožen napadom Kolčakovih snaga (što je bila laž), da bi mogli da
stradaju od zalutalih metaka i da je odlučeno da budu prebačeni na
bezbednije mesto (što je, takođe, bila laž).
Prvi je sišao Nikola
Romanov, noseći u naručju Alekseja, jer je mališan bio toliko slab da
nije mogao ni da hoda ni da stoji. Iza Nikole je išla bivša carica
Aleksandra Fjodorovna, a za njom četiri kćeri. Iza njih dr Botkin,
kuvar, lakej i sobarica. Jurovski i njegov pomoćnik Mikulin uneli su u
prostoriju tri stolice. Jednu su ponudili bivšoj carici, koja se jedva
držala na nogama, drugu Nikoli, a treću, namenjenu Alekseju, stavili su
nasred sobe.
Romanovi, malo iznenađeni ovom pažnjom, bili su potpuno mirni, ne sluteći šta ih čeka.
- Molim vas da svi ustanete - naredio je Jurovski.
NIKOLA je skočio sa stolice i dao znak supruzi da i ona ustane. U sobu
je ušlo nekoliko latiša, od kojih su dvojica držali puške u rukama.
Aleksandra Fjodorovna se prekrstila.
Naspram vojnika, od kojih su
neki imali za pojasom i po dva zadenuta revolvera, stajale su dve
nemoćne žene - jedna koja nije mogla da se drži na nogama, bivša carica
Aleksandra Fjodorovna, i njena sobarica Demidova, četiri devojčice, na
smrt bolesni mališan i četvorica bespomoćnih muškaraca - bivši car,
lekar, lakej i sobar.
Jurovski je teatralno istupio korak napred i obratio se bivšem caru:
- Nikola Aleksandroviču, pokušaj vaših istomišljenika da vas spasu nije
uspeo. I, evo, u ovoj teškoj godini za Sovjetsku Republiku nama je
poverena misija da se obračunamo sa kućom Romanovih.
Začuli su se ženski krici.
Nikola je promrmljao: - Gospode, Bože moj! Šta to znači?
- Evo šta znači - rekao je Jurovski izvadivši "mauzer" iz futrole.
- Zar nikuda ne idemo? - upitao je dr Botkin.
Prema unapred skrojenom scenariju, kad se Jurovski mašio za revolver učinio je to čitav streljački stroj.
Prema M. A. Medvedu, jednom od učesnika u streljanju, dalji tok izgledao je ovako:
"Jurovski je hteo da mu odgovori, ali ja sam već bio povukao oroz mog
`brauninga` i ispalio prvi metak u careve grudi. Istovremeno sa mojim
drugim pucnjem razlegao se plotun latiša i mojih drugova s leve i desne
strane. Jurovski i Jermakov takođe su nišanili u careve grudi. Na moj
peti hitac Nikola je pao na leđa. Video sam kako pada dr Botkin, kako
se na zid oslanja lakej, kako kuvar pada na kolena. U dimu od baruta
nazirala se ženska figura koja je takođe pala pogođena mecima
Jermakova, koji je već pucao iz drugog revolvera.
Čuli su se zvižduci metaka koji su se odbijali od kamenog zida. U sobi
se ništa nije videlo od dima. Utihnuli su krici, ali pucnjevi su još
odjekivali. Jermakov je pucao iz trećeg revolvera. A onda se začuo glas
Jurovskog:
- Prekinite vatru!
ODJEDNOM je nastupila tišina...
Jakov Mihailovič predložio je meni i Jermakovu, kao predstavnicima
Crvene armije, da konstatujemo smrt svakog od članova careve
porodice... Lako ranjeni Aleksej ležao je preko stolice. Njemu je
prišao Jurovski i ispalio u njega tri poslednja metka iz svog
`mauzera`. On je skliznuo sa stolice i našao se na podu kraj očevih
nogu. Ja i Jermakov opipavamo Nikolin puls. On je, sav izrešetan
mecima, mrtav. Proveravamo i ostale i dostreljavamo još žive Tatjanu i
Anastaziju.
Sada su svi mrtvi."
Tela su utovarena u kamion koji
se nalazio u dvorištu. Vozač je dobio nalog da krene ka mestu za koje
je znao samo mali broj upućenih.
Tela streljanih zatočenika
utovarena su u kamion i prebačena do jednog proplanka, oivičenog šumom,
u Verh-Isterskom, udaljenom petnaestak kilometara od Jekaterinburga i
pet kilometara od najbližeg naseljenog mesta, sela Kopjatke. Teren,
prepun napuštenih rudarskih jama, delovao je sablasno. Oko proplanaka
je postavljena straža sa zadatkom da onemogući pristup bilo kome.
Dok je jedna ekipa svlačila odeću sa streljanih i pregledala svaki
santimetar njihovog donjeg veša u nadi da će u njemu naći ušiveno drago
kamenje iz privatne riznice Romanovih, druga se bavila znatno krvavijim
poslom - komadala je tela radi lakšeg prenosa do jedne od jama, koja je
unapred bila određena za "večnu kuću" Romanovih.
Neki delovi tela
odmah su potonuli dok su drugi plutali po vodi, koja se, vremenom
nakupila i tu jamu praktično pretvorila u bunar. Preko njih su nabacane
suve grane. Već je počelo da se razdanjuje kada je Jakov Jurovski bacio
nekoliko ručnih bombi sa namerom da obruši zemlju sa ulaza u jamu i da
je zatrpa. Ali, ulaz u jamu je bio oivičen stenama i on svoju
"genijalnu" ideju nije sproveo do kraja.
Iako je prezidijum
Uralsovjeta preduzeo sve što je znao i umeo da se streljanje zatočenika
i uklanjanje njihovih leševa izvede u najvećoj tajnosti, svi žitelji
Jekaterinburga već su u podne znali šta se dogodilo tokom noći. O tome
su ih obavestili seljaci iz Kopjatke, koji su došli na pijacu. Oni su,
pored informacija ponudili i dokaze - delove odeće, koju su našli u
pepelu pored tri velike vatre, koje su još tinjale. Među njima su bili
i kuršumi, na osnovu kojih se dalo zaključiti da u te vatre tokom noći
nisu bili bačeni samo delovi odeće, već i neki njihovi vlasnici.

ZLOCIN BEZ TRAGOVA POSLE čitavog dan provedenog u mozganju
kako da se tragovi zločina bolje prikriju, prezidijum Uralsovjeta je
odlučio da se tokom noći izvade delovi tela iz rudarskog okna kod
Verh-isterska i da se "sahrane" na nekom drugom mestu, uz mnogo više
opreza.
Svi izvađeni ostaci su najpre spaljeni, a oni koji nisu
mogli da izgore preliveni su sumpornom kiselinom - pre nego što su
utovareni u kamion. Nova "grobnica" nije otkrivena ni do danas. Ako je
verovati onima koji su učestvovali u toj "operaciji", ona se nalazi na
"osamnaest vrsta od Jekaterinburga, ka severozapadu", u jednoj močvari,
koju su crvenoarmejci produbili pre nego što su u nju bacili nagorele i
polusagorele ostatke. Potom su ih zatrpali, nabacali pružne pragove i
preko njih prešli kamionom nekoliko puta.
Ostaci Romanovih koji su
nađeni i sahranjeni - nisu njihovi! Sa tim je načisto i Ruska
pravoslavna crkva, a to je nedavno potvrdila i druga DNK analiza.
Jakov
Sverdlov je obavestio prezidijum VCIK 18. jula da je odlukom Uralskog
oblasnog komiteta u noći 16. jula streljan Nikola Aleksandrovič
Romanov, bivši car, zbog "postojanja zavere" (o čemu postoje dokumenta,
koja su "drugovi iz Jekaterinburga" uputili u Moskvu po specijalnom
kuriru) i realne opasnosti da ga kontrarevolucionari preotmu iz ruku
sovjetskih vlasti, a da je njegova porodica "sklonjena na bezbednije
mesto".

SVE tri laži je smislio i plasirao Jakov Sverdlov, u
prisustvu Vladimira Iljiča Lenjina, koji je bio upoznat sa kompletnim
scenarijem, u čijoj je kreaciji i učestvovao. U tom trenutku
kontrarevolucionari su nastupali prema Jekaterinburgu, ali su još bili
daleko od grada i bivši car je mogao da bude prebačen na bezbedniije
mesto da se to htelo! Jekaterinburg je pao tek sedam dana kasnije.
"Dokument"
o "postojanju zavere", koje su poslali "drugovi iz Jekaterinburga" po
"specijalnom kuriru", a koji nije mogao da stigne do početka sednice
prezidijuma VCIK zbog navodno loših i nesigurnih veza, nije bilo ništa
drugo do prevara vašarskog tipa. Njega su napisali Gološćekinovi
saradnici u prostorijama Čeke (političke policije) i doturili ga Nikoli
Aleksandroviču Romanovu, predstavljajući se kao zaverenici koji žarko
žele da ga oslobode iz kandži "crvenih".
Porodica Nikole Romanova
bila je streljana kad i on, i to su vrlo dobro znali i Sverdlov i
Lenjin. Predsednik Uralske vlade A. Beloborodov uputio je 17. jula u
uveče telegram sekretaru Sovnarkoma N. P. Gorbunovu s molbom da prenese
Lenjinu i Sverdlovu da je "celu porodicu zadesila ista sudbina kao i
glavu" (porodice) - prilikom evakuacije! Lenjin je bio upoznat sa
sadržinom tog telegrama. Njega su zaplenili belogardejci u
jekaterinburškom Telegrafu, a dešifrovao ga je jedan od "belih" islednika koji se bavio "slučajem Romanovih", Sokolov.
Tekst nije sačuvan, ali jeste koverta, na kojoj se nalazi Lenjinov rukopis: "Primljeno. Lenjin". Koverta se nalazi u Arhivu KP.
Članovi
Prezidijuma VCIK progutali su sve ove laži koje im je servirao
Sverdlov, ocenili postupak Uralovjeta kao "pravilan". Sve te laži
plasirane su nešto kasnije i na sednici Saveta narodnih komesara, kojom
je rukovodio Lenjin. SNK je takođe ocenio postupak "uralskih drugova"
kao "pravilan".
Građani Jekaterinburga zvanično su obavešteni o
tome šta se zbilo u njihovom gradu tek 20. jula! Dva su razloga zašto
se toliko oklevalo sa izdavanjem ovog kominikea. Prvi je bo "praktične"
prirode (trebalo je najpre sakriti tragove zločina), a drugi
"političke" (čekao se stav Moskve, kako bi tekstovi bili usaglašeni).
Najzad, valjalo ih je usaglasiti i sa kominikeom namenjenim inostranoj
javnosti, upućenom 21. jula putem bežičnog telegrafa.

PORED
cara, u Jekaterinburgu je streljano u noći 16. jula 1918. još deset
potpuno nevinih ljudi. Ako se njima dodaju i Romanovi koji su umoreni u
Permu, Alapajevskom i Petropavlovskoj tvrđavi, koji se nisu bavili
politikom niti su predstavljali bilo kakvu realnu opasnost po
boljševički režim, onda broj nevino ubijenih premašuje cifru od 25.
Njihova jedina krivica bila je u tome što su bili Romanovi!
Ono
što je takođe ostalo nerazjašnjeno, to je odgovor na pitanje zašto je
Jekaterinburg bio zainteresovaniji od bilo kog drugog grada u Rusiji da
likvidira Nikolu Aleksandroviča Romanova? Zasada postoji samo jedna
natuknica, iz pera engleskog novinara i publiciste Roberta Viltona,
autora knjige "Poslednji dani Romanovih", koja je objavljena 1922. Po
njemu, u pitanju bila je jevrejska zavera. Ovu tezu podupro je i ruski
general i pisac M. K. Diterihs. Uznemirena takvim tvrdnjama, Jevrejska
opština iz Londona posetila je dvadesetih godina Sovjetski Savez ne bi
li utvrdila koliko u svemu tome ima istine. Ona nije ni mogla niti je
pak imala ovlašćenje da se bavi istragom. Zadovoljila se izjavom
ministra pravde M. Satrinkeviča da je to "maslo" belogardejaca i na
osnovu nje je izdala oštro saopštenje da se u pozadini tih tvrdnji
krije - čist antisemitizam.
Poznato je, međutim, da Nikola, njegov
otac i deda nisu voleli Jevreje, a ni oni njih. Organizatori ubistva
bivšeg cara, Jakov Sverdlov i Isaj Gološćekin, kao i glavni egzekutor
Jakov Jurovski, bili su Jevreji. Većina članova Uralsovjeta koji su
doneli formalnu odluku da se bivši car strelja, takođe su bili Jevreji.
Najzad, i sam Lenjin je po majci (i sada važećem zakonu u Izraelu)
Jevrejin. Da li je to bila zaista jevrejska zavera ili puka
koincidencija?

KRAJ