UVOD


Ljubav. Privilegija najviših duša, herojstvo koje
traži svoje žrtve. Ljubav je duševno stanje bez ravnoteže. U njoj se
pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi i kaže ono u
šta ni sami ne verujemo. Govoriti o ljubavi, to je već po malo voleti.
Ljubav je, svakodnevno kockanje, najveći izvor snage za iluziju i
najdublji dokaz moći za akciju. Svi veliki ljudi su bili zaljubljeni
celog svog života. Državnici, vojskovođe, vladari, pesnici, pisci,
umetnici... Oni nose pečat najvećih stradalnika . Možda duguju najviše
svojim ljubavima. Njima je potrebna ljubv u okviru beskonačnog i
večitog, u okviru neprolaznog. A šta je ljubav nego mešavina kobnog i
smešnog, tragedije i komedije, protivotrova i otrova zaljubljenosti.
Ako bi smo govorili o najvećim ljubavima, najvećoj pravednosti i
nesebičnom zalaganju , ako bi govorili o državi koja je kolevka
ljubavi, bez sumnje bi bila Francuska, ako bi govorili o najistrajnijem
i najosećajnijem poljupcu, sigurno bi na tronu sedeo francuski
poljubac. Ako bi smo govorili o ljudima izuzetne časti i osećaja za
ljubav, našli bi ih na čizmi vernosti i viteštva. A kada bi spojili
italijansko poreklo, francusko držanje, italijanske mane i francuske
vrline, dobili bi smo izuuzetno biće, čoveka koji je stvorio veliki deo
istorije, čoveka koji je dokazao da je ljubav izraz muževnosti i muške
postojanosti.
Kraj XVIII i početak XIX veka na starom kontinentu je
doba Napoleona, doba topovske paljbe, juriša, bitaka ... Doba kada
velike vođe snagom svoje ličnosti osvetljavaju svoje vreme, zauzimajući
posebno mesto na istorijskoj lestvici. Doba najvećih spletkarenja,
prevara, preljuba i ljubavi na carskim dvorovima.
„Ja sam od onih ljudi koji su sami po sebi sve, a po precima ništa“.
Napoleon Bonaparta... vojnik, građanin, neprikosnoveni vladar... Sav
svoj život duguje moći i nesebičnoj ljubavi naroda prema njemu. Upravo
to mu je bilo potrebno da od sveta napravi san. Evropa i danas nosi
Napoleonovo lice.
Porodica Bonaparte, vodila je poreklo iz
Toskane! Prezime Bonaparte označavalo je „dobru stranku“ ili careve
ljude i vuče korene još iz XII veka.


Rođen na Korzici, u
malom gradu Ajačiju, Napoleon je imao skoro sve crte pravog Italijana.
Živeo je u porodici ispunjenoj ljubavlju, jer su se brakovi na
priprostoj i jednostavnoj Korzici sklapali isključivo iz ljubavi.
Rastao je u atmosferi sigurnosti i ljubavi. Bili su plemićkog roda, i
bili su na jednom neobičnom društvenom položaju. Nisu pridavali značaju
spoljašnjem sjaju i pompi.
Od majke Leticije i oca Karla naučio je
dosta stvari koje su u kasnijem sučeljavanju sa životnim kandžama bile
i više nego korisne. Napoleon je naučio da veruje u to da je čast
važnija od novca, vernost važnija od ugađanja vlastitim okolnostima, a
hrabrost od ičeg drugog na svetu.
Vaspitavan je po korzikanskom
načelu koje kaže da ako se čovek ne bori za svoja prava u malim
stvarima, brzo će izgubiti i u velikim. Od rođenja je imao veliko
osećanje za pravdu.
Od oca je nasledio jednu od možda najgorih mana,
jedinu mračnu stranu korzikanskog muškog ponosa, da se svaka uvreda
mora osvetiti.
Svoju majku, koja je važila za najlepšu ženu u
Ajačiju, je obožavao, ali ne može se reći da je bio edipovac. Voleo ju
je na vrlo dostojanstven način, onako kako sin voli majku.

Od nje je naučio na koji način treba pokazati
svoju ljubav jednoj ženi. Naučio je da je žena dobra samo kada voli i
da je tada više od čoveka.
U Napoleonovom srcu sa svega 5 godina cvetala je ljubav prema devojci po imenu Đakomineta.
Nju je držao za ruku u dugim školskim šetnjama i zbog toga su ga često
zadirkivali. Međutim,slatka devojčica malih uvojaka je bila samo zrno
peska u pustinji njegove ljubavi.

I kako to često rade životni
putevi,Napolon uskoro je pošao u Francusku,u Vojnu akademiju (Brijen).
Na Korzici je bio na vrhu društvene lestvice, a sada se iznenada našao
pri dnu. Ali, to ga nije sputalo i brzo se privikao. Postao je oficir
sa svojih petnaest godina. Našao je društvo, imao je 2 najbolja druga,
koji su ga često štitili. Polako je počeo da veruje u Francusku i da
živi francuskim duhom.

Ovo je bila velika prekretnica u
njegovom životu i kao svaki dečak težio je svojim idealima. Imao je
odličnu kondiciju i neverovatno zdravlje, a njegov život u mnogome
ličio je na stvarni vojnički život.
Posle smrti oca Karla, nametnut
mu je teret velikih odgovornosti. Bio je vrlo mlad, a ujedno i jedina
finansijska podrška svojoj majci koja je pored njega imala još osmoro
doce.
Preselio se u pukovniju La Fer, stacioniranu u Valansu. Dobio je smeštaj u privatnim kućama.
Često je govorio da živeti srećno je jedina religija vredna Božje milosti. A njegov cilj je bio da radi za sreću drugih.
Porodica
Buonaparte, verovala je u ljubav i skoro svi članovi bili su izuzetni
ljubavnici. Ljubav između Karla i Leticije bila je tako jaka , da se
ona jednostavno projektovala i na njihovu decu. U njihovim razgovorima
reči amore, amo i amante , bile su i više nego poznate.

Prva
stvar koju bi Napoleon primetio kod žene bile su ruke i stopala.
Najprikladnije su mu bile žene koje su imale mala stopala i male ruke,
smatrao je da
su te žene dosta ženstvene. Sviđale su mu se žene
blagog glasa, nesebične i nežne prirode jer je želeo da bude neko ko će
ih bezuslovno štititi, što govori o njegovom karakteru.
Nikada nije
verovao u jednakost polova, smatrao je da je uloga žene da voli svog
muža i da podiže decu. Govorio je: „Treba da im se zabrani da se javno
pojavljuju osim u crnoj suknji i velu, kao što je to običaj u Đenovi i
Veneciji!“



prenesen text-nastavak slijedi

Često
je učestvovao na garnizonskim zabavama i ubrzo posle prelaska u Valans
svidela mu se ćerka jednog zemljoposednika. Ime joj je bilo Karolina di
Kolonje,ali on, koji je voleo da svojim prijateljicama izmišlja imena,
dao joj nadimak Ema.
Ema se prema njemu uvek obraćala s
omalovažavanjem, a on je bio zaljubljen u nju. U stvari poput svih
ostalih adolescenata,bio je zaljubljen u ljubav. Ona je uvek bila
hladna i ravnodušna i posle svih bezuspešnih pokušaja Napoleon je
odustao od nje.
Posle Eme poručnik Buonaparte je odustao od ženidbe.
Smatrao je da je isuviše siromašan za to , a novac je trošio uglavnom
na knjige.

S osamnaest godina Napoleon prvi put spava sa ženom.
Porodičnim poslom otputovao je u Pariz i tamo upoznao prostitutku
poreklom iz Bretanje. Imala je belu put i crnu kosu, bila je nežna i
ženstvena i strašno mu se svideo njen nežan i umiljat glas. Možda je
taj susret predstavljao više od zajedničke postelje. Napoleon se trudio
da je upozna kao ličnost i pokušao da shvati njen život.Ali ipak to
poznanstvo je trajalo kratko.

Kasnije do 25 godine Napoleon se nije upuštao u ljubavne avanture. Vodio je „čist“ život, postaje brigadir.
Potom u Marseju upoznaje porodicu Klari. U kući su živele dve ćerke
Žili i Bernardin-Eženi-Dezire. Eženi je bila kao francuska muzika u
čijim je akordima i harmoniji Napoleon jako uživao. Osim njenih lepih
belih ruku Dezire je imala dobar glas. Međutim, bila je 9 godina mlađa
od njega i to će kasnije biti prepreka za njihov brak. Iako je muzika
održavala čvrstu vezu između njih, jedna od možda najgorih Napoleonovih
karakteristika izbija na površinu te ljubavi. Često je imao konflikte
sam sa sobom , između njegovih osećanja i dužnosti, srca i razuma.
Dobio je premeštaj na Alpe i s vremena na vreme pisao joj je poneko
pismo. U jednom pismu joj je čak napisao „Mislim da ova ljubav ne sme
da mi rani dušu i ostavi dublji ožiljak“.
Tek posle devet meseci je
video Eženi. Ljubav je ponovo buknula. Ona se dosta prolepšala, pevala
je mnogo bolje. Napoleon je opet povukao pitanje braka. Kada je otišao
u Pariz često joj je pisao i skoro svako pismo završavalo se na isti
način „sećanja i ljubav od onog koji je tvoj za ceo život“.
Tamo, u
Parizu Napoleon je proživljavao najgori period svog života. Mislio je
da će kao vojnik doživeti veliki neuspeh i da je samo ljubav važna.
Razmišljao je o Eženi, maštao je o njihovom zajedničkom životu, pisao
joj je o luksuzu i zadovoljstvima Pariza, govoreći da ih nikada neće
okusiti bez nje. Ali se prevario.
Imao je bogate poznanike i preko
njih je upoznao dosta prijatnih, mladih žena. Jedna od njih bila je
gospođica de Satenej, učena dama iz Satilana u blizini Pariza. Ona mu
je pevala pesme, čak i na italijanskom.

To je bilo nešto što je daleko nadmašilo Eženijine talente. Ona je ipak ostala samo njegova dobra prijateljica.
Još
izuzetnija žena koju je imao čast da upozna bila je Terezija Talijen.
Moglo bi se reći da je bila doista hrabra jer je sa 21 godinom bila u
zatvoru osuđena na giljotinu. Upravo beg iz zatvora Napoleonu je
stvorio izvanrednu sliku o njoj. Živela je u „duhovitoj“ kući. Spolja
je izgledala kao seoska, a unutra je bila nameštena u pompejskom stilu.
Često je priređivala zabave , na kojima je Napoleon bio stalni gost.
Sve
žene koje su dolazile kod nje bile su zaista bogate i uticajne, udate
za generale i političare. One se možda drže do drugačijih vrednosti od
njegovih , ali one žive u istom svetu, u svetu revolucije. Bilo je
neizbežno da Napoleon bude manje privržen Eženi Klari iz Marseja. U
pismima joj je pisao da je isuviše mlada za njega i da je bolje da to
uvidi sada nego kad bude isuviše kasno.

A činjenica je bila da
je Napoleon upoznao nekoga ko je do krajnosti uzbudio njegova osećanja.
Bila je to Roz Boarne, Terezijina prijateljica. Tada je shvatio da su
on i Eženi jedino zajedničko imali muzički ukus i nepravilno pisanje
najjednostavnijih reči.
Sada ga obuzima pravo osećanje ljubavi. Sada postaje muškarac. Ljubav ga uzima u svoje ruke!

Sutra: fatalna ljubav [You must be registered and logged in to see this image.]

Kada
se nad Parizom, nad Francuskom uzdigao u svojoj visini „mali čovečuljak
monumentalnog lica“, Napoleon upoznaje ljubav svog života. Upoznaje Roz
Boarne, rođenom Tošer, kreolkom sa ostrva Martinik.
Šest godina
starija Roz,tada je bila udata.Njen muž, Aleksandar Boarne bio je
obrazovan, lep, bogat, ali uobražen, egocentričan i neobuzdan prema
ženama. Imali su dvoje dece Ežena i Hortenziju. On je ubrzo otišao da
živi sa drugom ženom ostavivši Roz. Ona tada podnosi zahtev za zakonsku
rastavu. U 22 godini, 1785. godine Roz je bila razvedena.
U vreme revolucije1794. godine,Aleksandar Boarne biće giljotiran.Roz je ostala u siromaštvu sa dvoje dece.
Izrazito
lepa ,bila je crne puti i veoma se vešto belila. Stidno se smejala,
kako bi sakrila svoje ružne zube. Imala je lepe oči i tih glas, koji je
gotovo pevao. Njeni pokreti su oličavali svu njenu lepotu. Bila je
vesele naravi, sa dozom ženskog lukavstva. Bila je i vrlo zgodna,a da
nije bila lepa u gradu kao što je Pariz, ne bi postigla mnogo. Sve
životne neprilike smatrala je zanimljivim i čudnim i mnogi su je
smatrali najljubaznijom i najobrazovanijom ženom. Može se čak reći, da
je živela da bi se zabavljala.
Upravo ono što je vrlo zanimljivo
jeste to da je prvi korak ka Napoleonu učinila Žozefina. Maštala je da
se uda za finansijera, ali kako se on nije našao, zadovoljila se
generalom. A Napoleon, poznat po tome, Roz nije zvao po svom imenu, već
joj je prisećajući se junakinje komada „Gluv čovek“ dao ime Žozefina.
Njeno srednje ime bilo je Žozefa, ali se njemu činilo isuviše grubo.
U
njoj je Napoleon našao lepu i vrlo upečatljivu ženu. Ona nije bila
jedinstveni cvet prirode u koji je on nekada mislio da će se zaljubiti.
Naprotiv, bila je prefinjena, elegantna i zanimali su je njegovi
poslovi. A pre svega poticali su iz istog staleža, oboje su verovali u
revoluciju i imali su isto mišljenje o osnovnim vrednostima.




Napoleon
je Roz upoznao u kući Terezije Talijen, zajedničke prijateljice i
Rozine štićenice. On je tada imao 26, a njoj je već bilo 32 godine.Roz
je na njega ostavila prilično jak utisak. Imala je onakav izgled, kakav
je on bio predisponiran da voli, čak je jednom rekao da je bila „sva
kao čipka“. Kuća u kojoj se Roz nalazila bila je opremljena više
luksuznim stvarima nego potrebnim kućanskim predmetima. Uvek je kuću
držala besprekorno čistom.
Osim Terezije i Pol Baras je bio jedan od
njihovih zajedničkih prijatelja. U Parizu su kolale priče da je ona
Barasova ljubavnica. Čak je i Npoleon kada je to saznao počeo da
izbegava Žozefinu. Međutim, njoj su nedostajale njegove posete, te mu
je ona ubrzo pisala.
„Više ne posećujete prijateljicu koja vam je
naklonjena,potpuno ste je zaboravili. Grešite, jer ona vam je nežno
privržena. Dođite na ručak sutra, u sedmi dan dekade. Želim da vas
vidim i s vama razgovaram o vašim stvarima. Laku noć, prijatelju, grlim
vas. Udovica Boarne“

U zimu 1795. godine Napoleon je opet
posećivao Žozefinu, međutim obuzet osećanjima ljubavi on se ipak trudio
da se povuče. Razmišljao je o tome kako će to njegova štedljiva majka
podneti. Kako će podneti ovu veselu udovicu skupog ukusa. Oštro je sebi
prebacivao i govorio da ga ona ne voli i da će mu samo doneti tugu. Ali
je od života on želeo nešto više od sreće . Više od svega želeo je
Žozefinu.
Što se nje tiče, nije bila toliko zaljubljena u Napoleona.
Ali, smatrala ga je čudno privlačnim , smatrala ga je čovekom koji tako
odlučno govori ono što misli. Bio je iskren i vrlo čudno,ali potpuno
opravdavajuće za zaljubljenog muškarca,on je gledao samo nju. U januaru
1796. godine Napoleon je prvi put spavao sa Žozefinom. Za nju je to
bila još jedna zabava, ali za njega mnogo više. Sledećeg dana napisao
joj je:
„Probudio sam se pun sećanja na tebe. Tvoj lik i sećanje na
jučerašnje opojno veče mojim čulima ne daju mira. Slatka i neuporediva
Žozefino, kako čudno utičeš na moje srce! Da li si ljuta? Vidim li te
tužnu? Da li si zabrinuta? Ako jesi onda je moja duša tugom ophrvana i
onda prijatelj tvoj nema mira... Ali, nema mi mira niti onda kad se
predajem dubokom osećanju koje me nadvlada i kad s tvojih usana i srca
crpem plamen koji u meni gori. Ah! Sinoć sam jasno shvatio da je slika
koju sam imao o tebi potpuno drugačija od stvarne tebe! Ti odlaziš u
podne i ja ću te videti za tri sata. Do tada, mio dolce amor, hiljadu
poljubaca; ali ne ljubi me jer tvoji mi poljupci žežu krv.“



_________________prenesen text

Žozefina
je bila jako iznenađena kada je dobila pismo u ovakvom tonu. Tretirati
krevet kao nešto više od prolaznog zadovoljstva u njenom društvenom
krugu smatralo se lošim ukusom ili lošom šalom. To je kvarilo i zabavu
i zadovoljstvo. Međutim, posle ovoga Žozefina mu je postala još draža i
vrednija ljubavi, zato što je bila „iskusna“. Iako je ženu poput nje
mogao imati za ljubavnicu, ali kako je uvek igrao po pravilima, želeo
je da sve radi metodično i odmah je razmišljao o braku. U svom eseju
pisao je da „razum treba da upravlja strašću“, želeo je više od ičega
da se oženi i da preuzme odgovornost prema republici.
Molio je
Barasa, glavnog direktora, da mu se dodeli komanda nad armijom u
Alpima. Međutim, Baras ga je odbio jer je smatrao da je bolji u
unutrašnjosti. Ali, kada je saznao da će se oženiti Žozefinom, njegov
zahtev prikazao mu se u novom svetlu. U njemu je video dva korisna
savetnika, jer su oboje bili aristokratskog porekla, a on je tek stupio
na vlast i tako je mogao da prikrije sumnje u svoju političku odanost.
Žozefina
je Napoleonu bila prva žena koju zaista voli. Ne može se voleti bez
strasti, ali može se biti strastan bez ljubavi. Izgleda da je njegova
strast bila takva.
“Onaj dan kad mi budeš rekla –manje te volim- ,
biće moj poslednji dan. Kad bi moje srce moglo da voli bez uzajamne
ljubavi, ja bih ga sopstvenim zubima raskidao“.

Za Napoleona su govorili da voli kao što jede žureći se, gušeći se, gutajući zalogaje. I takav će biti celog svog života.
Bračni
ugovor sklopljen je 9. marta 1796. godine. Možda su oboje uzajamnim
nemim pristankom pretpostavljali slabiji građanski brak nego crkveni
koji je bio suviše jak. Žozefinin beležnik Ragido (koji ih je i venčao)
govorio je Žozefini: „Ovo je velika greška i s toga će te zažaliti.
Činite nešto sasvim suludo udajete se za čoveka koji ima samo svoj mač
i šinjel.
Bračni ugovor bio je dosta nepovoljan za Napoleona. Nisu
imali zajednička dobra i ugovoreno je da će on morati doživotno da
plaća svojoj ženi 1500 livri godišnje. Venčali su se u pozlaćenom
salonu nekog plemića, koji je služio kao prostorija za venčavanje.
Njihovi svedoci bili su Baras, Talijen i Žerom Kalinle, Žozefinin
advokat. Žozefina je bila u prelepoj muslimanskoj haljini, a Napoleon
je zapažen u svojoj zlatno izvezenoj uniformi, praćen ađutantom
Lemoroom.




Kao
venčani poklon Napoleon je Žozefini dao jedinstvenu ogrlicu od zlata
istkanog u niti o kojoj je visila pločica. Na njoj je bilo ispisano
AUDESTIN.
Napoleonu i Žozefini venčani poklon od Barasa bila je
Alpska armija. Žozefina je na početku bila jako uznemirena, jer nije
volela da tako meša ljubav i politiku. Čak je jedne noći, optužila
Napoleona da on želi da se oženi njome samo da bi dobio vojnu komandu u
Italiji.
“Kako, kako možeš gajiti takvo nisko osećanje? Ne moguće je
biti slabiji ili pasti niže. U čemu je tvoja moć neuporediva Žozefino?
Šaljem ti tri poljupca, jedan na tvoje srce, jedan na tvoja usta, jedan
na tvoje oči.“

U ovom pismu vidi se koliko joj je Napoleon bio
privržen. Ono što je nju uznemiravalo bila je njegova strastvenost i
činjenica da je on vrlo zahtevan i da će očekivati da ona bude samo
njegova.
Jednoj svojoj prijateljici Žozefina je rezimirala svoja osećanja.

„Pitaćeš
me, Voliš li ga? Pa,... ne. Osećaš li averziju prema njemu? Ne. Ono što
osećam je ravnodušnost: to me nervira, u stvari religiozni ljudi to
smatraju najtežim od svih stanja“.

A Napoleonova osećanja prema
tek venčanoj supruzi opisana su u pismima koja joj je on slao čim nisu
bili zajedno. Svaki njen hir njemu je bio sveti zakon. Njegova najveća
sreća je to što može da je vidi. Ona je divna i graciozna. Slava ga je
privlačila samo ukoliko se to sviđalo Žozefini i laska njenom
samopoštovanju. A Napoleona su uvek uznemiravala Žozefinina osećanja
prema njemu. On je uvek bio sa njom, u mislima ponajviše. Ne prođe ni
jedan sat kada je bez nje, a da on ne izvadi iz džepa njen minijaturni
porteret. Osećao je da ga ona ne voli tako duboko kao on nju.


Jednom joj je napisao :“Ne tražim ja ni večnu ljubav ni vernost nego jedino istinu, neograničenu iskrenost“.
Njena
deca, a pogotovo Hortenzija nije bila za to da se njena majka ponovo
uda jer je mislila da će ih onda manje voleti. Bez obzira na njihove
misli, Napoleon je mnogo voleo decu, a posebno njenu i pokušavao je da
im udovolji na sve načine.



Medeni mesec dvoje zaljubljenih trajao je čitava dva dana i dve
noći. Čak i ta dva dana Napoleon je proveo duboko zadubljen u knjige i
Žozefina nikako nije mogla da ga odvuče od njih. Govorio je
„Strpljenja, draga moja. Imaćemo vremena da vodimo ljubav kada pobedimo
u ratu“.

Napoleon nije bio samo general u službi Republike, nego
i duboko zaljubljen čovek koji se tek oženio. Čim je stupio u armiju za
operacije u Alpima, svima je naivnim ponosom pokazivao minijaturni
portret svoje žene. U tom ratnom kovitlacu, pisao je dve vrste pisama,
jedno direktorima, suvo i činjenično, navodeći broj zarobljenih zastava
a drugo Žozefini, u kojem je izlivao svoja osećanja. Inspirišući
Napoleona, Žozefina je bila srce italijanskog pohoda.
„U sred
poslova, na čelu vojnika ili hodajući logorom, samo je moja obožavana
Žozefina u mom srcu, samo ona zaokuplja moj um i moje misli. Ako do
tebe odlazim brzinom nabujalih voda Rajne, to je zato da bih te ponovo
video. Ako usred noći ustanem da radim, to je zato da ubrzam za
nekoliko dana dolazak moje slatke ljubavi“.

S nestrpljenjem je
očekivao prvo pismo svoje žene. Dugo je čekao, jer je Žozefina mrzela
pero i hartiju. Njegova sujeta nije bila pogođena, ali je trpeo bol.

„Ti
mene oslovljavaš sa vi!“ Eksplodirao je u odgovoru na njeno prvo pismo.
„Vi tebi! Ah, zlico, kako si mogla da napišeš to pismo? A zatim, od 23.
do 26. ima četiri dana. Šta si radila kad nisi pisala svom mužu? Ah,
draga moja, zbog tog vi i onih četiri dana žao mi je što ne posedujem
onu moju staru ravnodušnost. Teško onom ko je uzrok ovome. Vi! Vi! Šta
će još biti za dv nedelje!“

Nije bila zaljubljena u njega, a
njena kratka pisma posedovala su vrlo malo topline. Zabrinutost za
njena osećanja, pogađala je Napoleona.
„Od pomisli da je mojoj
Žozefini možda teško, od pomisli da je možda bolesna i nadasve od
okrutne misli da me možda manje voli, zamire mi duša, obeshrabren sam,
tužan, pa čak nemam hrabrosti ni za bes i očaj „. „Nema pisma od tebe.
Dobijam pismo samo svaka četiri dana. Ali, da me voliš, pisala bi mi
dvaput na dan. Međutim, ti moraš da čavrljaš s tvojom gospodom
posetiocima u deset ujutro, pa onda slušaš isprazne razgovore i smešne
gluposti stotinu kicoša do jedan sat posle ponoći. U zemljama gde ima
iole morala, svi su do deset uveče već kod svojih kuća. Ali u tim
zemljama žene pišu svojim muževima, misle na njih, žive za njih. Zbogom
, Žozefino, za mene si ti jedno neobjašnjivo čudovište“. „Svakim danom
te sve više volim. Osustvo leči male strasti, a velike još povećava“.

Želeo je da mu se supruga pridruži u Italiji.
Vrlo brzo postaje kralj Lombardije, skrhan jer ga Žozefina ne posećuje.
„Za pet dana biću u Parizu i već dvanaestog dana vraćaću se mojoj
vojsci. Bez tebe sam ovde beskoristan. Drugima ostavljam ženju za
slavom i služenje patriji; ovo izgnanstvo me guši; ne mogu smireno da
razmišljam o tome kako da tučem neprijatelja, kad moja ljubljena pati i
kad je bolesna... Suze mi se slivaju na tvoju sliku; samo je ona uvek
uz mene“.

prenesen text

Jedini dokaz njegovog uverenja da je Žozefina
zaljubljena u drugog bio je ton u njenim pismima i činjenica da mu se
nije pridružila u Italiji. Dobro je predosećao. Radilo se o poručniku
Ipolitu Šarlu. Bio je tri godine mlađi od njega i vrlo dobar vojnik.
Sve oko njega impresionirale su njegove lepe crte lica i eleganicija
frizerskog šegrta. Žozefina je u njemu pronašla dosta sličnosti. Oboje
su voleli finu, skupu i elegantnu odeću. Druga stvar koja se njoj
toliko svidela bila je što je znao da se smeje. Napoleon je često bio
veseo,ali se nije mnogo šalio.
I ono što je najbitnije i u čemu je Napoleon toliko manjkao bilo je slobodno vreme.
Ipolit
je bio lep, duhovit i imao je puno vremena za Žozefinu,a to je
doprinelo da se ona zaljubi. Tada Napoleon u svojim pismima snažno
insistira na Žozefininom dolasku, a ona shvativši da ne može da odlaže
svoju posetu odlazi kod njega.

Konačno je bio srećan, napokon ju je imao pored sebe, video je da je zdrava, ali nažalost nije bila trudna i malo se razočarao.
„Pre
nekoliko dana mislio sam da te volim, ali otkako sam te video volim te
hiljadu puta više. Otkako te znam obožavam te svaki dan sve više, što
pokazuje da je neistina La Brijerova maksima Ljubav dolazi iznenada“.

On, koji je sve primećivao, bio je slep za Žozefinina osećanja prema Šarlu.
„Kada je Žozefina u blizini ja vidim samo nju“.
A ona je svoja osećanja vešto prikrivala i njemu nije davala nikakav povod za sumnju.

Kada je bio na bojnom polju pisao je još strasnija pisma.
„Da
s tvog tela skinem i poslednji sloj šifona, tvoje papuče, sve, a onda
kao u snu o kojem sam ti pričao... da te podignem, prigrlim, zarobim te
u mom srcu! Zašto to ne mogu? Mnogo toga je nesavršeno u zakonima
prirode“.

Žozefina je još na početku uvidela njegovu
posesivnost, ali je sada bila tako nepripremljena na njegove ispade kao
i austrijski generali za njegov način ratovanja.
„Moj muž me ne voli, on me obožava. Ja mislim da će on poludeti“.

Italijanima
se s ponosom hvalio svojom ženom. Priređivao je večere kojima je ona
prisustvovala, priređivao joj je obilaske značajnih gradova, odlazio je
na opere i balove gde je paradirala u svim bezbrojnim pariskim
haljinama. Ali, ipak ona je pisala svojim prijateljima u Parizu da joj
je dosadno i da želi da bude sa njima.



Usred ovih zabava njegov brak sa Žozefinom
bio je podvrgnut ispitivanju porodice Buonaparte. Nije naišao na
njihovo odobravanje. Ozbiljnim i skromnim ostrvljanima nije se sviđala
ova emancipovana , lakoumna Parižanka. Njihov osećaj za štedljivost bio
je povređen njenim bezbrojnim novim haljinama sašivenim sa najvećom
elegancijom i najmanjom količinom materija, njihov konzervatizam bio je
šokiran njenim frizurama.
Šokiran je bio i njihov osećaj za
pristojnost zbog pariskih prijatelja koje je ona dovela u Italiju kako
bi prekratila dosadu. Za sve su mogli da joj progledaju kroz prste, ali
za jednu stvar nisu mogli. Užasno ih je uznemirilo prisustvo Ipolita
Šarla, koji je razmenjivao tajne poglede i osmehe sa Žozefinom.
Napoleonu
je teško palo što niko iz njegove porodice nije voleo Žozefinu.
Žozefina nije još bila zaljubljena u svog strogog i posesivnog muža,
ali Napoleon je imao ljubavi za oboje. Najlepši plodovi pobede bila su
upravo svakodnevna viđanja sa njom i uživanje u njenom naručju.
Kada
se vratio iz Italije Napoleonu je dodeljen novi posao. Bio je
zapovednik Armije protiv Engleske. Dok su se skupljale flota i armija,
sa Žozefinom je stigao u Tulon. Još je bio jako zaljubljen ali njegova
sreća bila je pomućena jer joj nije podario dete. Posle njegovog
odlaska, ona će otići u banju u Vogezima gde se verovalo da sumporne
vode podstiču plodnost. Polako je postajala sve privrženija Napoleonu,
čak je prestala da se viđa sa Ipolitom. Želela je da pođe sa suprugom u
Egipat, ali on je negodovao.

U nekom trenutku upitao je jednog od svojih generala, Aleksandra Dimu,
„Da li vi vodite svoju ženu , Dima? „Ne, pobogu! Samo bi mi bila na
smetnji!“ „Ako tamo budemo maorali da ostanemo nekoliko godina“, obećao
je Napoleon „poslaćemo po svoje žene“

U oktobru 1798. godine
Napoleon je mogao biti sasvim zadovoljan svojim četveromesečnim
boravkom u Egiptu. Brzo ga je zauzeo, a zahvaljujući improvizovanim
zabavama, koncertima, pozorišnim predstavama, njegovi vojnici nisu se
demoralisali. Međutim, ovo razdoblje sreće bilo je vrlo kratko. Velika
izdaja koja ga je učinila velikom budalom, došla je upravo od njegove
ljubavi.
Ceo Pariz bio je siguran u to da su Žozefina i Ipolit
ljubavnici. A Napoleon, jednostavno nije mogao da veruje u to. I kada
se raspitivao o Ipolitu, shvatio je da će ga ubiti, a onda je počeo da
šiba i po Žozefini. „Razvešću se od nje pred očima celog sveta“.



Ogromnu tugu je spustio na papir , u pismu svome bratu Žozefu.
„Veo
je na užasan način strgnut. Ti si mi jedini preostao; dragoceno mi je
tvoje prijateljstvo... Sporazumi se da po povratku imam kuću ili blizu
Pariza ili u Burgundiji... Umoran sam od ljudske prirode. Potrebno mi
je da budem sam i izolovan. Velika dela ostavljaju me hladnim. Sve je
presušilo. Slava mi je dosadila.“.

Međutim pismo je presreteno i
objavljeno u Londonskom listu Jutarnja hronika. Napoleon je postao
predmet ismevanja celog Pariza. Mrzeo je da od njega prave budalu i
odmah je tražio način da se izvuče. Iz Egipta nije mogao da započne
razvod i zato se odlučio na mnogo smeliji potez. Među 300 francuskinja
koje su pratile njegovu vojsku kao krojačice i pralje, bila je jedna
zgodna plavuša iz Karkasana, Polina Fures. Napoleon ju je uzeo za
ljubavnicu i sa njom je javno izlazio u javnost, a u Pariz stiže vest
da novi osvajač Egipta ima Kleopatru. Posle Žozefininog neverstva
Napoleon se 16.oktobra 1799. godine vratio u Pariz, u luksuzno
preuređenu kuću. U njoj nije bilo Žozefine. Doneo je definitivnu odluku
da se razvede. Međutim , kada se Žozefina vratila moleći zajedno sa
decom za oproštaj, plačući sedeći pred vratima njegove sobe, Napoleon
je popustio i oprostio. Optuživao je sebe da je slabić, a po
korzikanskim merilima je i bio. Posle ovoga počeli su da žive u
srećnijim međusobnim odnosima.
sutra: prvi konzul!

prenesen text

Napoleon postaje poznat kada je postao Prvi konzul. Do tada je bio
dvodimenzionalni lik – neki su ga oslovljavali sa „Leopon“ ili „Neopol“.
Sada
se dosta raskrupnjao. Ramena su mu bila široka i noge lepog oblika.
Njegova telesna građa bila je energična. Na konju je sedeo kao vreća
krompira, morao je da se nagne napred da bi održavao ravnotežu. Često
je govorio da mu je puls mirniji i tiši nego kod većine muškaraca. Bio
je visok 150 centimetara, stopala su mu bila mala, vrat kratak, ruke su
mu bile male, a prsti tanki i lepo oblikovani.
Napoleona su skoro
svi smatrali vrlo zgodnim muškarcem. Stanovao je u starom osmosobnom
apartmanu Luja XVI na prvom spratu palate Tiljeri. Noću je odlazio u
Žozefinine odaje u prizemlju. Spavali su u bračnom krevetu od
mahagonija, smeštenim u niši ukrašenoj zavesama u svetloplavoj ložnici.
Njegov dan počinjao je u 6, 7 sati ujutru tada bi ga probudio njegov
lični sluga. Vruće kupke i vatre od cepanica u kaminu bile su njegova
velika zadovoljstva. Napoleon se uvek sam brijao i radio na ličnoj
higijeni. Imali su zajedničkog frizera.

Najzad je počeo da
obraća pažnju na oblačenje. Bio je jako štedljiv. Uglavnom je nosio
flanelsku potkošulju, bele vrlo kratke gaće, platnenu košulju, bele
svilene čarape, čakšire bele od kašmirske vune i cipele s malim
pozlaćenim kopčama. Oko vrata je uvek imao kravatu od muslina, a preko
košulje poduži prsluk od kašmirske vune, dugački kaput ili mundir.
Posle 1802. godine počeo je da nosi sasvim jednostavan crni dvorogi
šešir, na kojem je bila mala trobojka. Živce je opuštao mirisanjem
duvana i sisanjem komadića likviricije. Voleo je jednostavnu trpezu i
Parižani su često pravili viceve na njegov račun. Jeo je brzo i
umerenim količinama. Ceo obrok završavao bi za 20 minuta. Prema svojoj
posluzi obraćao se s dužnim poštovanjem.

Kada je bio srećan često bi pevao jednu od njegovih omiljenih pesama:
Ah ! c eu est fait, je me marie. *
Po
završetku svih poslova voleo je da ode u pozorište , a kada su on i
Žozefina imali goste on bi već oko 11 sati dao znak za razlaz. Noću je
naročito pazio da se pogase sve sveće jer nije podnosio ni najmanje
svetlucanje.
Od svih ljudi oko njega, najvažnija mu je bila
Žozefina, s kojom se posle povratka iz Egipta smirio i skrasio u srećan
period bračnog života. Ne samo da je zavoleo svoju Kreolku, već je bio
zaljubljen u njen karakter. Divio se njenoj brizi o deci,a još više
pažnji i nesebičnoj pomoći koju je pružala prijateljima, osiromašenim
rođacima i umetnicima koji su ostali bez posla. Govorio je :
„ Ja samo dobijam bitke, a Žozefina svojom dobrotom zadobija srca ljudi“.

A što se tiče Žozefine, ona je sada bila zaista zaljubljena u svog muža i razumela ga je više nego iko drugi. Pisala je majci.

„Bonaparta... vašoj kćeri pruža veliku sreću. On je dobar, ljubazan, jednom rečju šarmantan čovek“.

Napoleon
je počeo polako da se zanima za odeću svoje žene, a nekada nije mario
ni za svoju. Žozefinina glavna mana bila je ekstravagancija. Novac je
trošila uglavnom na odeću i nakit. I njena rasipnost razjarivala je
štedljivog Napoleona. To je bila jedina stvar zbog koje ju je
neprekidno grdio.
Viđali su se najčešće za vreme perioda od dan i po
na kraju svake dekade, desetodnevne republikanske sednice. Odlazili su
u trospratnu kuću Malmezan, koju je Žozefina vodila jednostavno. Uvek
bi svirala harfu ili se bavila ručnim radom. Bila je srećna što je
uspela da pobegne od službenih zabava, govorila je: „Stvorena sam za
ženu nekog ratara“.

Odrasla na cvetnom ostrvu, Žozefina je
jako volela cveće, tako da je u svojoj kući priređivala do tada
nepoznate vrste cveća. Naročito se interesovala za ruže, te je zasadila
više od 200 vrsta i tragala za načinom kako da ih duže održi. Ona je
jednostavno u svojoj bašti tragala za onim što joj je stvarni život
uskratio. Dok je Napoleon bio u Egiptu, ona je boravila u stanu sa
svojim prijateljicama i tada je doživela nezgodu koja joj je ostavila
pečat za ceo život. Lekari su strahovali da ona nikada više neće moći
da ima dete. Napoleonu je to nedostajalo. Ali taj nedostatak dobro je
nadoknadđivao pozivajući svoje bratance, bratanice, sestriće i
sestričine.

*Ах,готово је,ја се женим.

On je ostao isti onaj Korzikanac. Pio je isto , voleo je staru
odeću, a ne novu, lako se vezivao za ljude i za stvari. Ukratko, to je
bio lični život tj. početak života Prvog konzula.Njegov porodičan i
društveni život sada je bio vrlo prijatan. Njegova unutrašnja smirenost
počela je da poprima spoljašnje znake, jer su njegovo lice i telo sada
počeli da se popunjavaju.
2. decembra 1804. godine Napoleon dobija
titulu Imperatora i Cara Francuske. Narod je to smatrao sigurnim
načinom da se uspostavi mir i spokojstvo u Francuskoj. Žozefina je bila
skoro jedina koja se protivila planu da se Napoleonu da titula cara.

„Niko neće razumeti potrebu koja leži iza toga, svi će je pripisati ambiciji i ponosu“.

I
njena procena bila je savršeno tačna. Međutim, njen pravi razlog
protivljenju bio je to što mu ona još uvek nije rodila dete i ona se
plašila da će on izabrati ovaj trenutak da se razvede od nje. Napoleon
je to zaista mislio i verovao je da će politički pametno biti da se
ponovo oženi. Ali on je Žozefinu voleo.

„Odbaciti ovu dobru
ženu zato što se ja uzdižem u svetu. Da su mene bacili u tamnicu i
proterali, ona bi sa mnom bila i podelila moju sudbinu. Zato što
postajem moćan , treba li zbog toga da je oteram? Ne , to prevazilazi
moju snagu. Ja sam muškarac, ja imam ljudska osećanja. Nije mene
oštenila tigrica“.

I nije to uradio. Njegov glavni cilj u
Carstvu bio je da izvozi slobodu, ravnopravnost i pravdu i suverenitet
naroda i da posredno doprinese slavi Francuske.

sutra: sporedne ljubavi

prenesen text

Ono od čega nijedan Italijan ne može pobeći
je vrela krv. A Napoleon je bio pravi dokaz italijanskog don Žuana.
Imao je sentimentalne ljubavne veze, pored Žozefine i sa mnogim drugim
ženama istaknutim ili ne, na vrhu ili na dnu društvene lestvice. Bilo
ih je sedam.
Bila je to Polin Fure, ljubavnica u Kairu, dve glumice
gospođica Žorž i kontraalt Đuzepina Grasini, dve dvorske dame, gospođa
Dišatel i gospođa Denuel, jedna mlada dama iz Liona Emilija Pelapra i
poljska kontesa Marija Valevska. Bile su mlade, ne glupe,sa dosta
snažnih i strastvenih osećanja.

Žozefin Vajmer , na pozorišnim
daskama poznata pod imenom gospođica Žorž, nije imala ni dvadeset
godina kad ju je Napoleon upoznao, tu krupnu, jedru devojku blistavih
tamnih očiju. Smatrao ju je najboljom glumicom u Parizu .
„Gospođica Dišonoa svira na žicama mog srca,a gospođica Žorž podstiče moj ponos“.
Napoleon
je po običaju za svoju novu prijateljicu stvorio novo ime – Žoržina – a
i nov tip podvezice napravljene od lastiša umesto podvezica na kopče,
koje je Napoleon s teškom mukom otkopčavao i zakopčavao.
Napoleon je
u prisustvu dama bio nespretan. Kad je podlegao dražima
Marija-Antoanete Dišatel, dvorske dame sa predivnim tamnoplavim očima i
dugačkim, svilenkastim očnim kapcima, jedino što je mogao da učini bilo
je da se nagne preko njenog ramena kod stola sa bifeom i kaže„Ne bi
trebalo da noću jedete maslinke, nije to dobro za vas“.
A onda , obraćajući se lepoticinoj susetki rekao je ;
“A
vi, gospođo Žino, vidim da ne jedete maslinke? Potpuno ste u pravu. I
dvostruko u pravu što ne imitirate gospođu Dišatel koja je neuporediva“.

Napoleonova
veza s gospođom Dišatel strahovito je žalostila Žozefinu. Plakala je,
preklinjala ga, svoju decu nagovorila da mole Napoleona da prekine s
tom mladom ženom.
On se isprva ljutio, ali kasnije, kad se prva
strast smanjila, počeo je da uviđa koliko povređuje svoju ženu. Nakon
nekoliko meseci kazao je Žozefini da se njegova strast potrošila i čak
ju je zamolio za pomoć da prekine tu vezu.

Najmanje lepa, ali najosećajnija, najodanija i najstrastvenija Napoleonova ljubavnica bila je Marija Valevska.



Kao mlada devojka Marija je živela sa majkom, petoro braće i
sestara u Kijernoziji, u „sumornoj velikoj kući punoj slepih miševa“.
Pohađala je samostansku školu i bila izbačena zbog svoje „manije za
politiku“. Marija je žrtvovala svoje snove o ljubavi i udala se za
čoveka četrdeset devet godina starijeg od sebe. Marija je imala slike
Napoleona na svojim zidovima, među ostalim svojim herojima, jer ona se
borila protiv razarača Poljske: Rusije i Pruske. Obučena u seljačku
nošnju, otišla je na njegov doček, a kad je njegova kočija prolazila
pored nje, pružila mu je buket cveća.
„Dobrodošli , Sire, hiljadu puta dobrodošli u našu zemlju... oduševljena je cela Poljska što oseća vaš korak na svom tlu.“
Kad je kočijaš ošinuo konje, Napoleon se okrenuo prema Diroku „ovo je dete izuzetno dražesno – savršeno.

Napoleon
se s tim detetom opet sreo na jednom balu u Varšavi. Imao je trideset
sedam godina Mariji je bilo dvadeset. Privukla ga je njena plava
kovrdžava kosa, širom razmaknute plave oči, njen mladalački plamen.
Posle bala poslao joj je poruku:
„Video sam samo vas, divio sam se samo vama, želim samo vas.

Vodeći Poljaci, željni da Napoleona vežu uz svoju zemlju, s odobravanjem su posmatrali i Mariju čak ohrabrivali.
Prema
njenim Memoarima napisanim u punom jeku epohe romantizma, Napoleon je
napravio užasnu scenu i s „divljim izgledom“ besno bacio na pod svoj
sat pa povikao,
„Ako nastavite da i dalje odbijate moju ljubav, vaš ću narod pretvoriti u prah, kao ovaj sat pod mojom petom.“

Marija
je zaista popustila. Možda je bilo tako, zato što je Napoleon zaista
znao da u svom udvaranju bude nestrpljiv kao i u svemu drugom, ali ipak
ostaje pod sumnjom da je pretio poljskom narodu, jer je već imao na umu
da ih ponovo učvrsti, a što se tiče Marije, ona je sama već bila
odlučila da i po drugi put korača stazom odvažnosti.
Napoleon je
voleo Mariju samo onako kako muškarac srednje dobi voli devojku, ali i
kao što oslobodilac voli hrabrog rodoljuba. „Mali patriota“, zvao ju je
i njegovo prvo pismo nakon povratka u Pariz počinje sa „Ti koja toliko
voliš svoju domovinu“. Kao da je u ovoj dvadesetogodišnjoj devojci,
koja je sanjala o slobodi Poljske, ugledao samog sebe kad je bio mladi
Korzikanac.

Nije mogao da zaboravi Mariju. Čast i republikanizam izmešali su se
sa strašću i ovu učinili jednom od najvažnijih veza u njegovom životu.
„Misli o tebi uvek su u mom srcu i tvoje ime je često na mojim usnama“.

Godine 1810. Marija mu je rodila sina, Aleksandra. Napoleon, oduševljen
što je najzad otac, veoma se trudio oko svog sina i insistirao da ga
vode na vazduh svadi dan, bilo kiša ili sunce. Nastavio je da posećuje
Mariju kad su ga događaji naveli u blizinu Varšave, a Marija mu je i u
nedaći ostala verna.


ljubav prema znanju

Napoleona su
proganjala dva straha od monarhije: od ljubavnica i od Versaja, a kao
što se zakleo da nikada ne podlegne uticajima žena, tako se zakleo da
kad bude gradio nikada ne bude ekstravagantan. Uvek je pazio na
novčanik i jedino što je sagradio bila su dva mala pozorišta. Njegovo
najoriginalnije zdanje bio je hram u čast Velike Armije. Na njemu su
uklesana imena svakog vojnika koji se borio u Austriji i Nemačkoj. Što
se tiče stila, voleo je boju, pokret i istorijsku preciznost. Voleo je
muziku i najčešće je pevao izvan tonaliteta, ali je bio muzikalan.
Često je odlazio u pozorište i operu.
„Opera je sama duša Pariza, kao što je Pariz duša Francuske“.
Podjednako
je voleo i dobru uzbudljivu knjigu, a omiljeno narativno štivo bila je
narativna istorija ili kako bi on rekao: „istorija za muško srce“.
Njegova pokretna biblioteka, smeštena u police od mahagonija,
sadržavala je dela o istoriji skoro svake zemlje i vremena. Napoleon je
jako voleo Ilijadu dok je Odiseju smatrao mnogo inferiornijim delom.
Ono što mu je zaista prijanjalo srcu bili su romani i to naročito oni
koji su opisivali snažne ljubavi. Voleo je uglavnom tragične krajeve.
Ali knjiga koju je najviše voleo bila je Vert-Vert od Luja Gresea,
parodija junačke pesme. I odatle upravo polazi Napoleonov smisao za
humor. Cenio je tako lako štivo i tu lepršavost. Od svih umetnosti ,
voleo je najviše tragičnu dramu, jer je veličala čast i hrabrost . Kao
mlad voleo je tragedije koje se završavaju u krvoproliću: „Glavni junak
mora da umre“, pričao je. Ali kako je postajao stariji sklonost ka
krvoproliću je bledela. Kao vladar Francuske, Napoleon je hteo da
podstiče književnost. Godine 1810. uveo je cenzuru knjiga da bi sačuvao
svoje principe. Povukao je zabranu pozorišnih komada kao što su Tartif,
Polinkt, Atali i Cina, zbog dela „Le pire des Etats, c est L Etat
populaire“.
*najgora drzava je narodna drzava*
U svakom slučaju
stil ampir-stil iz doba carstva, veruje u pravila i stavlja društvo res
publika – ispred pojedinca. U umetnosti postoje uočljivo raspoloženje
časti, patriotizma i sloge, stil oličava slavljenje hrabrosti i
samoodricanja, prijateljstva i porodice.


sutra: moskovska saga

prenesen text

Trijumfalni
lukovi, zlatna i ljubičasta prestona dvorana, Prava čoveka poklanjam
Evropi, sve je to na neki način bilo krhko kao najnovija produkcija u
Operi. Napoleonu je bilo jasno da će ova i ostala dela trajati samo ako
bude mogao da postigne trajni mir u Evropi. Ali bilo je teško. Na
dvorovima su ga mrzeli, a niko toliko kao Englezi koji su se smejali
njegovoj tituli, cara i zakleli se da će rasturiti carstvo.
Tražio
je saveznike na kontinentu. Pokušao je da se sprijatelji s austrijskim
carom Francom, a onda sa pruskim carom Fridrihom Vilhelmom, ali
bezuspešno. Odlučio je da povrati veliku prusku saveznicu i tada se
prvi put sastaje sa Aleksandrom, carem svih Rusa.

Aleksandar je
bio lep, plavook mladić, kovrdžave kose, imao je trideset godina, bio
je stidljiv, detinjast i prilično mlak za jednog cara. To je verovatno
posledica preterane privrženosti Katarine Velike njegove babe i njegove
prelepe majke.
Napoleon ga je smatrao fizički privlačnim: „Da je
Aleksandar žena, mislim da bih se u njega strastveno zaljubio“, i
pomislio je da bi Aleksandar bio njegov prijatelj za ceo život.

„Zašto ga ranije nisam upoznao¬?“, pitao se Aleksandar. „Veo je strgnut
i prošlo je vreme grešaka“. Aleksandar je pozvao Napoleona kod njega da
pijuckaju kineski čak i tada su potpuno sami sklopili mirovni ugovor;
„Ja ću biti vaš sekretar, a vi ćete biti moj:“

Računao je da će njegovo prijateljstvo s Aleksandrom pružiti Evropi
dug period mira. Ali, svako prijateljstvo velikih državnika ne može
dugo da traje. Traje dok se njihovi interesi ne mimoilaze. Napoleon, za
koga je prijateljstvo značilo sve ili ništa, nije mogao da shvati zašto
ga je Aleksandar ostavio na cedilu. Svaki vladar koji drži do sebe
zauzeće se za prijatelje i principe. Šta je onda Aleksandar?. Nazivao
ga je smutljivcem, spletkarem i vizantijskim Grkom.
Osećao je
veliko lično razočarenje i snažno političko nezadovoljstvo . Ali, ne
postoji li neka druga veza, jača i dugotrajnija od prijateljstva.
Postoji , brak je mogao da učvrsti jedan savez, brak vezuje dvoje
ljudi, brak bi mu mogao dati sina i naslednika. Napoleon je sa čežnjom
počeo da misli o nasledniku. Bio je i dalje zaljubljen u svoju ženu. U
oktobru 1809. godine odlučio je da žrtvuje svoja osećanja prema
Žozefini i njena prema sebi. Situacija je sada bila tako ozbiljna da se
morao oženiti i jedino na taj način naći put ka miru. Pre nego što se
vratio u Francusku , naredio je da se zazidaju vrata koja povezuju
njegov i Žozefinin stan. 30. novembra 1809. godine , Napoleon je rekao
Žozefini da će njihov brak biti poništen.
„Ja te još volim“, kazao je, „ali u politici ne postoji srce, nego samo glava“.
Crkveni
sud odobrio je poništenje njihovog braka. 15. novembra, nakon četrnaest
godina, Žozefina je izašla iz Napoleonovog života. Napustila je
Malmezan. Napoleon je iz Milana pozvao Ežena da dođe i uteši je. Mesec
dana posle njihovog rastanka pisao joj je :“Jako želim da te vidim, ali
moram da budem siguran da si jaka, a ne slaba. I ja sam malo slab i to
me čini užasno nesrećnim.

U međuvremenu, je svog ambasadora u
Sankt Peterburgu zamolio da pošalje izveštaj o Aleksandrovoj sestri
Ani, na koju je već bacio oko. „Počnite od principa da ono što je
potrebno jesu deca. Obavestite me kada ona može da postane majka, jer u
sadašnjim okolnostima čak i šest meseci ima važnu ulogu.“
22. novembra Napoleon je tražio od ruskog cara Aninu ruku.

Žozefinu
je voleo i još uvek je voli. Njoj je iskreno odan ma koliko ona bila
čudnovata. Napoleon je čovek starih navika, „starih papuča“ i za njega
je Žozefina „stara papuča“ mekana je i ne žulja.
„Ja nemam sina i nije mi potreban, moj jedini naslednik je francuski narod“.
Tako je nekada govorio. Ali sada više ne misli tako.

Nameravao
je da od svog braka napravi veliko carstvo, sa krunom na njegovom vrhu.
Aleksandar mu je rekao da odluka ne zavisi od njega, već sva Anina
budućnost zavisi od Carice Majke. Ona se nećkala i donela odluku. Na
razgovor o Aninom braku mora se pričekati dve godine, dok ona ne napuni
18 godina. Ova pristojna forma nije prevarila Napoleona, bilo je to
jasno odbijanje.
Bio je uvređen, a kao vladar Francuske vrlo
razočaran. Pošto je Aleksandar odbio njegovo prijateljstvo, morao je da
nađe nekog sigurnog saveznika i mislio je da bi to mogao biti upravo
Franc od Austrije. Zatražio je ruku osamnaestogodišnje ćerke cara
Franca. Franc je prihvatio, a svoju savest razrešio proglasivši
francuskog Cara direktnim potomkom vojvode od Toskane.
Napoleon je
bio oduševljen. Sredio je da Marija Lujza dođe što pre moguće, 27.
marta 1810. godine. Počeo je da uči valcer da bi ugodio svojoj mladoj
nevesti.
Napoleon, u svom nestrpljenju da dobije sina, kod Kompienja presreo je Mariju Lujzu i odveo je u krevet.
Kći
austrijskog imperatora , pala je kao plen pobedniku koji više ne ratuje
sa carevima nego sa narodom. Žozefina je bila nerotkinja , a njemu je
bio potreban naslednik da bi osnovao dinastiju.
„Ako bi me državni razlog naterao da se ponovo oženim uzeo bih samo „trbuh“, ali bi mi Žozefina ostala drugarica mog života.

Tako se i oženio „trbuhom“. Oženio se Marijom Lujzom.

Marija Lujza je bila plavokosa, sa plavim
mačkastim kosim očima, ružičasti ten, male ruke i mala stopala. Volela
je tešku hranu, jastog i čokoladu. Bila je ženstvenija od Žozefine.
Bila je oduševljena Napoleonovim ljubavnim igrama. Ali, glavna razlika
između dve supruge bila je u karakteru i obrazovanju.
Žozefina je
bila hrabra i slobodna dok je bojažljivu Mariju Lujzu vaspitavao strogi
otac i u Francusku je ušla puna straha. Bojala se duhova i nije mogla
da zaspi bez 5, 6 upaljenih sveća.
Nervoznu, budalastu, senzualnu
ženu nije bilo lako pridobiti na svoju stranu. Na dvoru su je svi
strogo osuđivali, ali je Napoleon ipak težio njenim dobrim stranama.
Znao je da je strašljiva jer je strankinja i zbog toga je često sedeo
sa njom. Svojom ohrabrujućom snagom, svojom energijom i svojom
ljubaznošću , kroz nekoliko nedelja pridobio ju je na svoju stranu.
U julu 1810. godine Marija Lujza ostala je trudna i kako su meseci
prolazili cela Francuska je sa nadom očekivala počasne plotune, za
devojčicu 21 plotun , za dečaka 101.
20. marta 1811. godine
Napoleon je konačno dobio naslednika. Porođaj je bio težak, a Napoleon
na veliko zaprepašćenje je naredio da se u slučaju komplikacija spase
majčin život. Dok je slušao 101 plotun, Napoleonove oči bile su pune
suza olakšanja i radosti.
Žozefini, koja mu je čestitala, napisao je: „Moj sin je debeljuškast i zdrav. Ima moje grudi, moja usta i moje oči“.

Ovaj
novi Napoleon , pomiriće narode i kraljeve. Sa francuskom i austrijskom
krvlju u svojim venama, on je u nekom smislu Evropljanin.I na kraju ,
mali Napoleon je bio živi znak saveza između Francuske i Austrije,
savez koji će Evropu održati ujedinjenom.

A Napoleon je počeo da
se deblja kada mu je bilo trideset četiri godine, a kada se oženio
Marija Lujzom počeo je da jede bogatiju hranu i počeo je da jede više.
Postao je debeo, sa okruglim obrazima i podebelim stomakom. Ova promena
uticala je i na njegov karakter. Optimizam mu se povećao i gledao je
sve stvari sa vedrije strane. Međutim, debljina je smanjila njegovu
volju za radom.

Poslednji put video se sa carem Francom u
Drezdenu 1812. godine. Smatrao ga je vrlo hladnim tastom, tvrdim i
plahim čovekom koji je imao dve strasti: baštovanstvo i pravljenje
vlastitog pečatnog voska. Ali Napoleon je uspeo da ga šarmira, iako on
i Franc nisu imali nikakva zajednička ideološka gledišta. Njegovoj ženi
Mariji Lodoniki nije se sviđao Napoleon , upravo zbog toga što je bila
iz jednog dela Italije koji je ranije bio pod austrijskom vlašću,a sada
je pao u ruke Napoleona. Upravo je ona bila kamen spoticanja između
Franca i Napoleona, ali glavna karika bila je Marija Lujza.
Napoleon
je Mariju smatrao odličnom suprugom, mada nikada nije zaboravio
Žozefinu. Ona je uvek bila sakrivena u njegovom srcu. Zaljubio se u
Mariju. S potpunim razumevanjem je prihvatio činjenicu da je ona 22
godine mlađa od njega i podsticao ju je da ide na zabave i bez njega.
Ali, bio je svestan i senzualne prirode njene linije i u nekim stvarima
je bio stroži prema njoj nego prema Žozefini. Ni jedan muškarac osim
dva sekretara, nije smeo da uđe u caričine odaje ,bez odobrenja koje je
on potpisivao. Nije želeo da bilo koji muškarac može da se pohvali kako
je dve sekunde ostao nasamo sa caricom. Smatrao je da kada bude došlo
vreme da se nastavi ratovanje on će Mariju Lujzu postaviti za regenta
Francuske. Marija Lujza je u Elizejskoj palati položila zakletvu da će
vladati u interesu Francuske. Napoleon je napisao Francu: „Carica je
sada moj premijer“., a Franc dirnut ovim odgovorio je,da je ovo znak
poverenja njegovog uzvišenog zeta.



S optimizmom je gledao na Mariju Lujzu – „ona
je inteligentnija od svih mojih ministara“, na rimskog kralja – „on je
najlepše dete u Francuskoj“, na Franca – „uvek ću imati veliko
poverenje u porodična osećanja mog tasta“.
Prividna dinastija je
osnovana, provalija je prekrivena cvećem. Izgleda da se imperator nije
prevario kada je kasnije govorio : „Mene je upropastio brak sa Marijom
Lujzom ... stao sam na provaliju, prekrivenu cvećem“.

Svi su
bili zadivljeni njegovim karakterom. Napoleonova volja nije bila ni
nadčovečanska, ni nečuvena ni čudovišna. Nije njegova volja pokretala
navodno miroljubiv francuski narod, jer još ni jedan čovek u
zabeleženoj istoriji nikada nije vodio narod, ako nije marširao tačno u
korak sa njim. Njegova volja bila je ukorenjena u principima
revolucije. Bio je jako ambiciozan za Francusku i otelotvoravao je
ambiciju 30 miliona Francuza.
U nedelju 23. januara 1814. godine
Napoleon je naredio da se pred Tiljerijama održi smotra oficira
Nacionalne garde. Izašao je u pratnji supruge i svog sina obučenog u
minijaturnu uniformu Nacionalne garde. Obratio se : „Caricu i Rimskog
kralja poveravam hrabrosti Nacionalne garde“.

Te iste večeri,
poveo je Mariju i Hortenziju u svoj kabinet gde one obično nikada nisu
ulazile. Napoleon je pregledao svoja dokumenta, sklanjao ona koja bi
mogla nauditi Francuskoj ako neprijatelj dođe do njih i bacao ih u
vatru. Za dva dana odlazio je na front. Svoju ženu je ljubio kad god je
imao prilike za to. „Ne budi tužna, imaj poverenja u mene. Zar ja više
ne znam svoj posao. Opet ću ja potući papa Fransoa. Ne plači, brzo ću
se vratiti.
Znajući da ih možda nikada više neće videti, svaki
slobodan trenutak provodio je sa njima. Marija Lujza se nije osećala
dobro stalno je kašljala i pljuvala krv, ali mali Napoleon je uvek bio
živahan, manevrišući minijaturnim vojnicima. Bistrina njenog sina je
često zabrinjavala Mariju Lujzu. Deca koja su tako prerano sazrela, ne
žive dugo.
Napoleon je imao vrlo malu loše opremljenu armiju, punu
novih regruta mladih, vitkih mladića, ružičastih obraza, sa ponekim
veteranom. Bili su optimisti kada stvari idu dobro, ali se brzo
obeshrabre kada krenu nedaće. Sve je u Parizu pošlo naopako. „Kada ćemo
stati?“ – gunđali su vojnici željni obećane Napoleonove pobede.



Predviđao je svoju skoru smrt. A u takvom
slučaju Marija Lujza sa rimskim kraljem mora napustiti Pariz. Ni po
koju cenu Rimski kralj ne sme biti uhvaćen.
„Više bih voleo da mom sinu preseku grlo nego da ga vidim dovedenog u Beč kao
austrijskog
princa, a o Carici imam tako visoko mišljenje da sam siguran u to da je
ona istoga mišljenja kao što može biti jedna majka i žena...“

Međutim
, jurnuo je na ruski korpus i izvojevao pobedu. Tada je opet pisao
supruzi: „Najdraža moja Lujza, pobeda! Uzeo sam iz ruskih pukova, uzeo
6000 zarobljenika, 40 topova, 200 vagona municije, zarobio
glavnokomandujućeg a mojih ljudi nisam izgubio ni 200. neka se plotuni
ispale kod Invalida i neka se vest objavljuje na svim mestima gde ima
zabave. Nap.“
U znak pobede poslao joj je i mač ruskog zapovednika.
Ona
je i njemu često pisala, pisma puna običnih , svakodnevnih stvari i
poslala mu je dečakov portret koji ga prikazuje kako kleči i moli se.
Napoleonu se toliko svideo portret da je mislio da njime može podići
moral njegove vojske. Tražio je da se odštampaju gravire „Molim se Bogu
da spasi mog oca i Francusku“.

Mariji je pisao da piše svom ocu :“Nagovaraj ga malo da bude i na našoj strani, da ne sluša samo Ruse i Engleze“.
Saveznici su se približavali Parizu i Napoleon je naredio da u slučaju opasnosti njegova žena i sin pođu u Loaru.
Koliko
god sve vojskovođe bile jake, gde god Napoleon nije vodio vojsku sve je
polako propadalo. To se desilo i sa Parizom. Bio je duboko potresen.
Carstvo je izgubio a sada i svoju prestonicu. U Pariz su ušli
predstavnici Rusije, Pruske i Austrije.

„Presto mi ne znači
ništa. Rođen sam za vojnika, mogu bez žaljenja da se vratim običnom
životu. Želeo sam da vidim Francusku velikom i moćnom, ali iznad svega
želim da bude srećna. Radije bih napustio presto nego potpisao sramni
mir...“
„Vrlo dobro gospodo, pošto tako mora biti, ja ću abdicirati.
Trudio sam se da donesem sreću Francuskoj i nisam u tome uspeo. Ne
želim da povećavam vaše patnje“.

Napisao je:„Pošto su
savezničke sile proglasile Cara Napoleona jedinom preprekom ponovnog
uspostavljanja mira u Evropi, Car Napoleon, veran svojoj zakletvi
izjavljuje da je spreman da se odrekne prestola, da napusti Francusku i
da se odrekne svog života za dobro svoje zemlje, koja je neodvojiva od
prava njegovog sina, od prava na regentstvo carice i održavanje zakona
Carstva. Ako su Burboni mudri promeniće samo čaršave na mom krevetu“.



Poslednji put MarijaLujzu je video 25.
januara. Tada je bio car svih Francuza, a sada je bio poražen, srušeni
uzurpator. Njemu je bilo 41., a njoj 23. godine.Ono što je učinio bilo
je da Mariji Lujzi budući egzil učini što privlačnijim. Ona mu je
pisala:“Bila bih savršeno zadovoljna da umrem, ali ja želim da živim da
bih ti pružila malo utehe i nekako pomogla.
Aleksandar je
predložio da Napoleon dobije svoju rezidenciju na Elbi, jer je tamo
klima blaga, a i ljudi govore italijanski. Napoleon se na početku
bunio, ali se malo kasnije pomirio s tim. Odbijen je zahtev da Marija
Lujza odsedne u Toskani. Očigledno je bilo da žele da ga razdvoje od
sina i žene, jer su njih troje bili sila koju nije trebalo
potcenjivati. Marija Lujza mu je pisala:
„Sada već znaš da su me
prisilili da napustim Orlean i da su izdata naređenja da me spreče da
ti se pridružim i da čak primene silu, ako je potrebno. Budi na oprezu
najmiliji moj, mi smo izigrani , ja sam u samrtnom strahu, ali ću kod
mog oca zauzeti čvrst stav.
Za čoveka koji je već bio strašno
ponižen, ovo je bio razorni udarac. Razmatrao je da sebi oduzme život.
Prevrtao je u rukama svoje pištolje, hteo je i da se uguši. Na kraju je
belu smesu sipao u vodu i popio. Međutim, ni ovo nije bilo toliko jako
da ga ubije , da ubije tog čoveka u njemu. Dobio je pismo od Marije.
„Molim
te , najmiliji, ne ljuti se na mene (zbog odlaska u Rambuje); šta mogu
da radim, toliko te volim da mi se srce cepa; toliko se bojim da ti
možda misliš da je ovo zavera koju smo ja i moj otac skovali protiv
tebe... Silno želim da tvoju nesreću s tobom podelim, čeznem da se o
tebi brinem, da te tešim, da ti pomognem i da odagnam tvoje
brige...Tvoj je sin jedini srećan ovde, on pojma nema koliko je velika
njegova nesreća, jadna dušica; samo ti i on čine mi život
podnošljivim...“.
Bio je užasno skrhkan.Oduzeto mu je sve i sada bez protivljenja odlazi na Elbu.



prenesen text

Napoleon se osećao tako slab. Izgubio je ženu i sina, izgubio je Francusku, svoj san.
Oprostio
se sa svojom gardom i napustio Francusku. Krenuo je putem Elbe. Sada je
nosio novu titulu „Car i suveren ostrva Elbe“. Stanovnici Elbe sačekali
su ga povicima “En viva il imperatore” srećni , ne toliko zbog
Napoleona koliko zbog toga što će ostrvo sada postati poznato.
Elba
se promenila na bolje kada je Napoleonova noga kročila na ostrvo.
Odlučio je da će živeti u kući – I Mulini – pored Porto Feraja. Ništa
tamo nije bilo na velikoj nozi. Imao je svoj logorski krevet, tepih je
bio iskrzan, sofa izbledela a tapete na zidovima su izgubile boju.
Tamo
je često razmišljao o svojim ženama. Mislio je i bio siguran u to da će
Marija Lujza i njegov sin uskoro doći. Ako je mnogo mislio na Mariju
Lujzu, takođe je dosta mislio i na Žozefinu. Javio jej je da mu piše na
Elbu i rekao joj da je nikad nije zaboravio i da nikada neće.
Žozefinina osećanja prema Napoleonu bila su ista kao i njegova prema
njoj.U Napoleonovim odajama u Malmezanu održavala je sve tačno onako
kao što je bilo kad ih je on napustio jedna knjiga iz istorije ležala
je otvoreno na strani gde je u tom trenutku prestao da čita, odeća
spremna da je obuče. Nadala se da će Napoleon nekako ponovo ući u njen
život. Ona se od njega nije još ohladila, niti tada niti kasnije.
Međutim, tri nedelje nakon što se Napoleon iskrcao na Elbu, Žozefina se
u Malmezanu razbolela.
29. maja 1814. godine Žozefina je umrla.
Napoleon je bio toliko potresen i stalno je razmišljao o Žozefinininoj
vernosti i dobroti.



Možda
je Napoleon razmišljao kako je u ime carskog orla ostavio Žozefinu,ali
on je imao još žena i sebično bi bilo zadržavati se na jednoj iako je
verovatno samo Žozefinu zaista voleo.
Setio se zlatnog medaljona i ugraviranog natpisa:“Kad prestaneš da me voliš, ne zaboravi da ja tebe još uvek volim“.

I upravo tog leta je primio pismo od žene koja mu je poklonila medaljon, od Marije Valevske.
Tajno su se sastali 1. septembra 1814. godine u delu zaliva Porto Ferajo. Sa njom u minijaturnoj uniformi stigao je i
četvorogodišnji
sin Aleksandar. Napoleon je bio oduševljen njime. Mali je imao
kovrdžavu kosu i ličio je na Rimskog kralja. Često se igrao sa njim i
čvrsto je verovao da je nebo dirnuto njegovom nevinošću. Marija, koja
je bila slobodna žena jer joj je muž umro, želela je da ostane na Elbi:
„Dozvoli mi da negde uzmem nekakvu kućicu, dalje od grada, negde dalje
od tebe, ali tako da mogu da dođem kad god sam ti potrebna“.
Ali
on sebi nije mogao da priušti ljubavnicu, bar ne sada. Smatrao je Elbu
kao jedno veliko selo i mislio je da će ta veza skandalizovati „njegovu
decu“, tj. stanovnika Elbe.
Međutim , šta se za to vreme dešavalo sa
Marijom Lujzom? Napisala je u svom dnevniku :“Osećam se krivom što
nisam pošla sa njim... Šta će on misliti o meni? Ali , otići mu... Kako
sam slaba i nemoćna u ovom kovitlacu zavera i izdaja!“.
Svi su
pokušavali da je odvrate od ideje da ode na Elbu.I bila je vrlo slaba
za takav potez. Osim jednog učtivog pisma u kojem mu je čestitala Novu
godinu u januaru 1815. godine, Napoleon od nje nikada ništa nije čuo. U
septembru je najzad shvatio da ona nikada neće doći. Bio je duboko
potresen i tužan. Nije joj prebacivao. Ona je za njega i dalje bila
milo i dobro biće. Krivio je samo njenog oca. On je prihvatio njen brak
sa njim kada je on bio moćan i velik i odbacio ga kada je bio svrgnut.
Napoleon
se vratio svakidašnjim poslovima čitao je knjige, sećao se malog
rimskog kralja, navadio se na kekse obilno umočene u malagu (njegovo
omiljeno piće). I pored tih zadovoljstava dani su mu se vukli. Bio je
porodični čovek i nije mogao da zamisli ostatak svog života bez Marije
Lujze i svog sina. Postao je osetljiviji i ta samoća ga je svakodnevno
podsećala na to koliko je nisko pao.
Bio je nesrećan. I ranije je
znao šta je nesereća i nije se plašio. Posedovao je dovoljno unutrašnje
snage da spreči jaku depresiju, a što se tiče njegovih depresija,
mislio je da ih ne može podneti, pod uslovom da to pomaže sreći
Francuske. Ali koliko je Francuska bila srećna?
Trobojka je
zamenjena belom zastavom, Napoleonova slika skinuta je sa legije časti,
vraćen je stari dvorski korpus, hiljade profesionalnih oficira
otpušteno je sa pola plate, dok su poželjni poslovi dati emigrantima
koji su se urotili sa napuderisanim perikama. Bahatosti onih ljudi nije
bilo granica.

Ljudi koji su se nadali Napoleonovom povratku, za svoj simbol uzeli su ljubičicu.
Dame
su nosile haljine ljubičaste boje, a muškarci su na svojim satovima
nosili kaiševe ljubičaste boje i često su govorili „Il reviendra au
printemps“.
U toku 1815. godine ozbiljno je počeo da razmišlja o
povratku u Francusku. Nikada nije voleo da ide protiv točka istorije i
nije znao nijedan uspešan primer povratka u prošlost. Ali to ga nije
obeshrabrilo. „Moram sada da krenem ili neću nikad otići.“

1.
marta uplovio je u luku Rta Antib. Naredio je da se podigne trobojka,
stavio je šešir sada ukrašen čuvenom crveno, belo, plavom kokardom. U 1
sat popodne počelo je iskrcavenje. Iskrcavanje 1000 ljudi protiv cele
Francuske. Napoleon je u Pariz ušao 20. marta. Sreo se sa celom svojom
prošlošću. Sreo je Hortenziju u crnini, koja je i danje žalila
Žozefinu, poznata lica, vratare, komornike, lakeje... svi su bili tu,
kao posle nekog bala pod maskama. Zemlju je zatekao u potpuno
drugačijem stanju Engleske ideje preplavile su zemlju. Francuska više
nije bila ljubavnica kako ju je ranije Napoleon ponekada nazivao.
Spavala je sa svim i svakim i tako nije Cara više smatrala svojim
suđenim gospodarom nego samo jednim čovekom među mnogima. Napoleon je
odigrao mnogo bitaka po svom povratku. Još se priča o bici kod Vaterloa
„najkraćom trkom koju je čovek ikada u životu video“. Ni sam Napoleon
nije znao šta je posle pogrešio.
„Francuzi, kada sam započeo ovaj
rat da bih spasao nezavisnost vaše zemlje, računao sam na zajednički
trud, ujedinjenu volju i pomoć svih onih koji imaju vlast. Okolnosti mi
se čine promenjenim. Žrtvujem sebe mržnji neprijatelja Francuske. Moj
politički život je stigao do kraja i ja proglašavam mog sina Napoleona
II carem Francuske.“
Napoleon je poslat na Svetu Jelenu.

Sveta
Jelena. Tačka na geografskoj karti, boca izgubljena u južnom Atlantiku,
šibana vetrovima i kišom. Napoleon je o njemu govorio: „Nije neko
privlačno mesto. Bolje bi mi bilo da sam ostao u Egiptu“.

Sveta Jelena je tropsko, planinsko ostrvo, malo veće od Elbe. Ali strašno daleko, od Francuske udaljeno 8000 kilometara.
„Ovo je sramno ostrvo. Ono je zatvor. Život na ovakvom mestu će
zahtevati mnogo snage i hrabrosti“. Ostrvo Sveta Jelena

Živeo
je u Langvudu, u preuređenoj seoskoj kući koja je stajala na visoko
izloženom i ogoljenom platou, ulaznom i iizlaznom vetru. Ovo će biti
Napoleonov dom sledećih i poslednjih pet i po godina njegovog života.
Najveći
deo svog vremena Napoleon je provodio u maloj sobi sa kaminom, poljskim
krevetom i sofi koja je gledala pravo na dva portreta Marija Lujze i
sedam portreta svog sina.
Napoleon je brzo osmislio svakodnevnu
rutinu. Vreme se vuklo užasno sporo. Za tako izuzetno aktinog čoveka ,
jednostavno nije bilo dovoljno stvari kojima bi se bavio. U toku pet i
po godina na Svetoj Jeleni, sve do poslednje bolesti , Napoleon je
ostao snažnog nesalomljivog duha. Mrzeo je to ostrvo, prozvano po ženi
koja je našla istinski krst, ali nikada se nije predao očaju. Njegovo
telo možda je bilo zarobljeno, ali njegova duša i dalje je bila
slobodna. Svakako za nekim stvarima je žalio. Žalio je što je izgubio
bitku kod Vaterloa i što nije umro u nekom trenutku na vrhuncu svoje
karijere. Ali čak i na toj zaboravljenoj steni, uspevao je da bude ono
što jeste. Kada je njegova tamnozelena pukovnička uniforma izbledela od
tropskog sunca, odbio je da mu se nova uniforma napravi, već je dao da
se stara prevrne i tokvu ju je ponosno nosio.
Godine na Svetoj
Jeleni bile su stvaralačke godine. Tamo je iztdiktirao čitave knjige o
svojim ratnim pohodima. Vodio je živu borbu da sačuva činjenice, onakve
kako ih se sećao. Želeo je da neiskrivljen uđe u istoriju. Sa velikom
ljubavlju pisao je i o Egiptu, o geografskom ključu svete. Velike nade
je ulagao u svog sina i bio je uveren da će jednog dana francuski narod
pozvati mladog Napoleona II na presto. Mislio je da će on izvojevati
one principe u miru koje je njegov otac izvojevao mačem.
Ali , njegova glavna nada propašće zbog bolesti mladog Napoleona koji će umreti 1832 . godine u svojoj 21. godini.



Što se žena tiče, one su često bile predmet Napoleonovog razgovora.
Otvoreno je govorio o svojim ljubavnicama. Ljubav i monogamska osećanja
nisu prirodne stvari, nego proizvodi društva, kao što su i vrste
brakova: „Jevreji i Atinjani ženili su se svojim sestrama“. Marija
Lujza, rekla mu je kad je sa njim provela noć u krevetu „Uradi to
opet“. Ovo govori o tome da žene po prirodi nisu stvorenja koja se
prenemažu.

Napoleon je na Svetoj Jeleni uživao u društvu dve
francuskinje. To mu je prijalo jer mu je dosadio sam engleski
mentalitet i dosadni engleski jezik. One su obe bile supruge njeghovih
oficira.

Starija, Albina de Montolon, udavala se tri puta.
Imala je lepo, živahno lice. Volela je da flertuje i Napoleona je
zabavljala pevanjem italijanskih pesama uz sviranje na klaviru.
A
mlađa, Fani Bertran je bila plemkinja i poticala je iz istaknute
franko-irske porodice Dilon. Fani je imala 30 godina i bila je pre
aristokratskog i otmenog izgleda nego lepa. Imala je dugačko fino lice
i velike, crne oči. Bila je dobrog srca i volela je da miri posvađane.
Albina je bila preduzimljivija i vidno je bilo da je htela da zavede
Napoleona.Jednom mu je čak rekla :“Neki muškarci od 40 godina se još
uvek ponašaju kao mladići“, na šta je Napoleon odgovorio: „Da, ali nisu
morali da pretrpe toliko tuge kao ja „.

Međutim, Albina je
morala da se vrati u Evropu zbog svog zdravstvenog stanja. Fani tada
ostaje jedina žena na Napoleonovom horizontu. Ona mu je mnogo značila.
Umela je da razgovara, da saosećanja sluša, svoju decu je vaspitala s
pravilnom mešavinom discipline i ljubavi, što je Napoleon cenio. Nije
bio zaljubljen u Fani, ali smatrao ju je vrlo privlačnom damom ,
odličnom majkom i odanom suprugom.
To je predstavljalo gorko-slatko
podsećanje na ono što bračna sreća može da bude. I kako su njena deca
rasla , smatrala je da bi bilo najbolje da ih odvede u Evropu na
školovanje, ali da se potom vrati kako bi brinula o Napoleonu. Međutim,
on je to negodovao. Priče sa njom bile su jedino što ga je održavalo u
životu, smatrao ju je odanim prijateljem, a ona ga napušta. Bio je
toliko razočaran da je o njoj govorio razne strahote. „Kurva, ona je
kurva, pala žena koja spava sa svim engleskim oficirima koji prođu
pored njene kuće“. Ova ideja ga je toliko opsedala da je čak razgovarao
i sa njenim mužem o tome:
“ Trebalo je da od svoje žene napravite prostitutku“.
Sve
je ovo bila fantazija, rezultat jedne mašte koja je užasno patila zbog
usamljenosti. Njegova muškost bila je ubistveno ponižena. Fantazija i
umišljenost dospevale do toga da se hvalio kako je Dezire Klari oduzeo
devičanstvo.

Naizmenične kiše i vetar koji je sve sušio na
ovoj hladnoj steni u Atlantiku, nisu odgovarali Napoleonu. Prve dve
godine bio je sasvim dobrog zdravljlja, ali onda je počeo da poboljeva.
Žalio
se na bol u stomaku, često je povraćao, imao je često vrtoglavice. On
je smatrao da ima rak i da mu pomoći nema. Lekari su ustanoivili da je
problem ipak jetra. U danima kada je ležao u postelji govorio je:
“Doživeo bih 80-tu da me nisu doveli na ovo grozno mesto“.

Pripisivali
su mu razne bolesti, bolest jetre, akutni gastritis. On je brzo
mršavio, toliko da su se njegovi obrazi vidno smanjili , gotovo
nestali. Čak su smatrali da ova bolest nije bila telesna, već neko
oboljenje uma. Ali Napoleon je na život i dalje gledao kao na bitku.
Znao je da bi njegova smrt bila engleski trofej.
„Ne bojim se smrti, jedino se bojim da će englezi zadržati moje telo i staviti ga u Vestminstersku opatiju“.

Shvativši
ozbiljnost Napoleonove bolesti, stanovnike Langvuda ophrvala je tuga.
Gospođa Bertau koja je konačno shvatila tu ozbiljnost odlučila je da ne
otputuje. Kako je postajao slabiji, i njegova memorija je postajala
zamućena, sve je više bio ubeđen da je od Fani tražio da mu bude
ljubavnica, ali da ga je ona odbila. Ona je postala simbol života koji
mu je bio uskraćen i seksualnog zadovoljstva koji je bio jedan izraz
života.


Poslednjih dana svoga života sastavio je testament.
Pored njegovih činjenica i njegovih želja napisao je da želi da njegovo
srce bude sačuvano u vinskom alkoholu i da se donese u Parmu njegovoj
dragoj Mariji Lujzi.
„Reći ćete joj da sam je nežno voleo i da nikada nisam prestao da je volim“
Napoleonova samodijagnoza bila je tačna. Imao je rak želuca, jednu od najbolnijih od svih bolesti.
5.
maja 1821. godine u 5 sati i četrdeset devet minuta, ubrzo posle
zalaska sunca iz daljine se začuo tutanj topa. Oči Napoleona su se
zaklopile zauvek. Umro je čovek koji je ostavio pečat istoriji. Njegovi
koraci se i dalje osećaju, koraci kroz Francusku, kroz Evropu. Kad mu
je otkriveno lice svi su uzviknuli: „Kako je lepo“.
Svi prisutni priznali su da nikada nisu videli finiji, pravilniji i mirniji lik.
Njegovo
telo je bilo stavljeno u satenom postavljen kovčeg od mahagonija, a
pored njega njegovo srce u srebrnoj vazi sa orlom na vrhu.
Želeo je
da bude sahranjen na obalama reke Sene, ali je engleska vlada izdala
naređenje da njegovo telo ne sme napustiti ostrvo Sveta Jelena.
Sahranjen je pored malog izvora u senci vrba koji se zvao Torbetov
izvor. Ovo nije bilo mesto njegovog večnog spokoja. Mnogo godina
kasnije njegovo telo biće vraćeno u Pariz, tada će dobiti večni mir na
obalama Sene.

Z A K Lj U Č A K

Ovako se završava
poslednje poglavlje života jednog čoveka. Život heroja. Život velikog
ratnika i ljubavnika , jer za njega je ljubav bila najviši stepen svega
što nosi nekoristoljubivo srce, najveće pregnuće, totalno
samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost, usađenu u zenit
jednog doba njegovog života.
On je postavio skicu prave ljubavi.
Završio je sam, umro je ponosan, a za sobom ostavio recept svim
pokolenjima kako treba voditi ljubav i rat. Postavio je pravila kako se
zadobija žensko srce. Jer to je bio on. Strastveni Korzikanac, borbeni
Francuz... Napoleon Bobnaparta!

KRAJ
Nadam se da ste uzivali u prici o Napoleonu [You must be registered and logged in to see this image.]




prenesen text