Cesto razmisljam o zivotu i uopste o sebi,pa se zapitam koliko puta sam sebe ispostovala,koliko puta sam pogazila sebe ili vec precijenila u shvatanjima...
Ali eto dodjoh do zakljucka-imam neko svoje-ja-,i nedam da budem ispod sebe,ispod mojih shvatanja morala,zivota,mojih procjena vrijednosti,mozda vec nekog mog individualnog shvatanja,koje i ne mora biti nesto po nekim normama i pravilima, i nije sveopste,jednostavno moje i ne dam da mi to neko rusi...
Cesto kazem da covjek koji nema nesto svoje,mozda i nije covjek vec imitacija tog istog bica...
Nazivati se covjekom,mozda bih nekad i osjetila sram da pripadam toj vrsti ili vec ponos,noseci u sebi nesto,sto se naziva nekim-ja- ili je to mozda prepotencija savrsenog bica-covjeka-
Cesto pomislim da ljudi imaju misli ali ne i pamet,cesto ti isti urade milion stvari zato sto drugi ocekuju tako,cesto pogaze sebe i svoje zelje,ponoseci se i uzivajuci u rijeci hvale,ali ne i od sebe,ne i za sebe,budu prazni,neispunjeni,tuzni i nesretni...
E bas tako,ja zelim sebi da kazem-bravo viki,to si uradila za sebe,i tvoje -ja-te postuje...
A ko ne zna sebe ispostovati,svoje zelje,svoja htjenja taj ne zna nikoga cijeniti,niti u sebi prvenstveno uzivati,mada za takvo sto moramo biti i hrabri,i cvrsto nositi ono svoje-ja-,koje vecina nece mozda prihvatiti kao pozitivno...
A to i nije toliko bitno,narodu je tesko ugoditi...