Kao prvo zelim da se izvinim koleginici Eleni za neke dezinformacije,ali u svakom slucaju evo nesto o ovoj temi,sto opet nije kao pisanoj Sremcevoj rijeci-
Lepota je uvek prava


Jevrosima Kijametović, zvana Zona, koja mu je bila uzor, došla
je u Beograd za vreme Prvog svetskog rata, gde je i umrla




Vi današnje devojke odma' sve na megdan, a mi
smo znale da sve sakrijemo u jelečiće. Ej, pusta mlados' - ovako
je u dubokoj starosti svojim unukama u Beogradu pričala Jevrosima
Kijametović, zvana Zona. Da, lepotica Zona koja je poslužila Sremcu
da napiše svoje najbolje delo, stvarno je postojala. I ne samo
to, već je bila lepa kao Sremčeva Zona.
Ovih dana odabrana filmska ekipa, prema romanu našeg poznatog
pisca, na lokacijama u Nišu i Pirotu, pokušava da današnjim naraštajima
približi vreme u kome se drugačije živelo, volelo, tugovalo...
Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da je Sremac svoje
najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao
u Prištini krajem XIX veka. Celu priču Sremac je čuo od Branislava
Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini. Nušić se u
ovom gradu družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom
Kijametovićem, ocem 13 dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac
ju je iz milošte zvao Zona.
Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini
priča ide ovako:
Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti
u Prištini i na daleko. Imala je rumene usne i bele kao somot
obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se
lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod
nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima. Zamakla je za
oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste
Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i
tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio,
a ona ga na kapidžiku očekivala.
Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana. Znali su to
i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali
ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu
ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen,
kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao.
Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj
odgovori: "Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu
rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima."

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu.
Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje
vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja.
Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i
sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je "pucala" ova bruka
po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu
Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu. Kosta Dimitrijević, novinar
"Politike"i poznavalac Sremčevog dela, piše:
- Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja
da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao
Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži
Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još
više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio:
"Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni
tatko prepoznati". Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih
pripovedaka iz starog Niša.
Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine
kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju.
Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama "Bosna",
"Kod Margera", "Kasina", gde nije dolazila
krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore
niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao.
Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja
će mu koristiti za pisanje najboljih dela.
Skerlić kaže za Sremca da je bio realista dosledniji i potpuniji
nego iko. "Ivkova slava nastala je po motivima priča iz Niša,
a "Pop Ćira i pop Spira" na osnovu priče iz Vojvodine.
Na rukopisu "Zone Zamfirove" radio je od 1898. do 1903.
Sremac je, ipak, zamislio priču u kojoj se sve završava srećno.
Čorbadži Zamfir nije imao kud i posle podvale dao je kćer za Maneta.
Ali u stvarnosti je bilo drugačije.
Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim,
Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži
Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona
se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Mladi supružnici Aleksa i Zona preselili su se odmah u Prizren
gde su izrodili tri sina i dve kćeri Dimitrija, Savu, Milku, Krstu
i Danicu. Aleksa je 1913, prilikom pobune Albanaca nastradao.
Zona je, zatim, sa porodicom prešla u Uroševac, a za vreme okupacije
1943. došla je u Beograd. Prvo se nastanila u Resniku, pa na Zvezdari,
i na kraju u Ulici 27. marta 89.
Istina o Sremčevoj "Zoni Zamfirovoj" nikada ne bi bila
otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela
do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini,
krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra, u proleće
1952. ispričala sve. Zatim je pozvao Mišu Markovića, publicistu,
da zapiše celu priču i sačuva je za buduća pokolenja.
Naca Trajković, rođena 1933, Zonina unuka od sina Dimitrija,
živi u Beogradu. Na njenom licu mogu se videti po koji detalji
koji podsećaju na lepu Zonu Zamfirovu. Ona je sa bakom živela
do njene smrti 1952. Pitali smo je da li se seća svoje bake, lepe
Zone.
- Kakva baba! Nije davala da je zovu baba, nana. Tražila je i
tako je bilo, da je unuci zovu majko, a deca mati. Bila je ponosna,
uspravna. Uprkos sedamdesetak godina nije bila povijena starica.
Uvek ozbiljna, stroga. Ipak morala je da bude stroga jer je bila
najstarija u porodici. Sve je od nje zavisilo. Njena je uvek bila
poslednja. U Beograd je došla bez muža, sa sinom Dimitrijem, ćerkom
Milkom i Danicom i petoro unučadi. Sva imovina kafane, bakalske
radnje ostale su na Kosmetu. Nešto su prodali i od toga smo živeli
u početku. Bila je, prosto rečeno, bistra, promućurna. Umela je
da leči, pravi meleme, pomagala je ljudima, priseća se svog detinjstva
Naca.
Zona Kijametović imala je ukupno devet unuka i 14 praunučadi.
Jedna od praunuka dobila je ime Zona.
Ratomir Grbić, Zonin unuk od sina Save, manje je proveo sa bakom
jer je njegov otac kasnije izbegao iz Uroševca. Zbog crnog tena
Zona ga je zvala Crngelja.
- Pamtim je u krevetu. Nije bila teško bolesna, ali je ipak bila
stara. Volela je da uživa. Stalno je pušila, ali na svom srebrnom
izrezbarenom čibuku. Svako jutro popila bi po jednu rakijicu.
Imala je poseban "čokanj" koji je bio u obliku grozda.
Držala ga je ispod glave ili u nošnji, kod pojasa. Prava meraklijka.
Do smrti se kretala, radila, nije se predavala.
Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je
istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za
vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava "Zona
Zamfirova". Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim
šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio
je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem
na čelu.
- Pričala je da su je svi gledali "kao mečku". Kao
na vašaru. Nije bila zadovoljna predstavom. Razočarala se i jedila
jer je drama ulepšana. To joj je teško palo. Baš je bila ljuta
- priča Naca Grbić, prisećajući se Sremčeve lepotice Zone.
Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio
Zonom već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat.
Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom
albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke
se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi
na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena
je na Novom groblju.
Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim
akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije
voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti
je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo - a to je
lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.prenesen text

ps
sigurna sam jos uvijek da postoje neke druge verzije ali o tom potom